У Галерији чачанске Библиотеке поводом Дана установе постављена је изложба „Звуком писаће машинеˮ, аутора Тање Вуковић и Ирене Планинчић, док Владимир Симић потписује дизајн плаката. Елегантна, посебна, од слова скорјена и вештим механизмом скопчана господарила је многим радним столовима, преносећи реченице, мисли, одлуке које су мењале свет и историју, те је кретање кроз Галерију носталгично путовање у прошлост када су бучне справе преовладавале у домовима писаца, а у новинским редакцијама, канцеларијама, судовима и другим установама биле неизоставно оруђе за рад.
Поставка обухвата 10 плаката и неколико примерака писаћих машина марки „Ројал”, „Максима 24”, „Унис”, „Хермес” и „Еверест”. Све изложене машине су у власништву Библиотеке, а већина се налази у Легату Синише Пауновића. Намера је била да се прикаже кратка историја настанка њеног величанства – писаће машине – који се везује за почетак 19. века, али и да подсети ко је све користио ове несвакидашње справе. Иако се од појаве Гутенбергове штампарске пресе, замишљала њихова употреба требало је да векови прохује, па да њен звук добује по белини хартије а једна од првих лепотица баш и буде названа „Клавир који пишеˮ. Након првих конструисаних машина које су радиле на принципу музичког цимбала, преко преносивих (портабл) машина, па до настанка југословенских марки „Сава”, „Унис”, „Бисер”, дочаран је развој „типкајућег писца”.
Писцима који су се међу првима одважили да своје писање из мастила и пера пренесу на типкајућу справу која производи жустар и јак звук – Марку Твену и Хемингвеју – посвећен је уводни део изложбе. Твен је опрезно, али и знатижељно желео да испроба добробити новог уређаја, плативши за то задовољство 125 долара 1874. године у Бостону, а његов „Животу на Мисисипију” први је рукопис створен на писаћој машини и као такав предат издавачу. С друге стране, Хемингвеј је своју прву „музуˮ са диркама добио је за 22. рођендан од своје тадашње веренице и будуће супруге Хедли Ричардсон. Чувена њујоршка „Коронаˮ постала му је продужена рука, а марке су се током времена мењале. Он је толико је снажно и често притискaо типке да су оне оставиле трајан отисак на плочици, баш као и његово стваралаштво у светској књижевности.
Наредни сегмент поставке сведочи о значају „печатная машинкаˮ у настајању руских класика, па кренувши у откривање садржаја плаката посетиоци имају прилику да сазнају о Толстоју, Мајаковском и Довлатову који су користећи „Ремингтонˮ, „Андервудˮ или неког другог произвођача створили своја најзначајнија дела. Прича о писцима окончава се плакатом посвећеним српским ауторима који су у 20. веку куцали на писаћим машинама, те су поједине постале вредни музејски примерци. Да су писаће машине биле „верни сапутници” наших писаца потврђује и Момо Капор који није желео да замени своје оруђе за рад ни када су увелико компјутери завладали, што је посведочио у једном интервјуу овим речима: „Прелазим на писање компјутером чим неко на њему напише Црвено и црно или Рат и мир. Kажу ми пријатељи да се на компјутеру много брже пише, а ја им одговарам да пишем оном брзином којом мислим и да ми је ова на мојој старој ’Оливети’ машини понекад и сувише брза…ˮ
Појавом рачунара деведесетих година XX века у историју се са писаћом машином преселило и једно занимање – дактилографија, којој је, такође, посвећена пажња у оквиру поставке. Напослетку је неколиком илустративним примерима дочарано шта све међу својим типкама чува ова справа. Осим што су поједини сматрали да има терапеутско дејство или да лечи мигрену, Хенри Џејмс је, на пример, волео гласно звецкање свог „Ремингтонаˮ и открио је да је његова инспирација пресушила када је прешао на тиши модел. Постоје млади људи који писаће машине користе као уметничку алатку – то чини и Џејмс Кук тако што израђује детаљне пејзаже и портрете пажљивим куцањем слова, бројева и интерпункцијских знакова на листу папира. Oне нису биле само алати за рад, стварање, приватну кореспонденцију, оне су запараво постале део живота оних који су брижљиво производили читаве музичке партитуре на њима, обликујући мисли у реченице. И тако, повезани низ слова је објављивао чудесне светове књижевника, уметника. Данас бројне машине налазе своје место у легатима, музејима, библиотекама или спомен-кућама, остајући упамћени тек по томе ко су били њихови власници. Медијатори између књижевника и њихових рукописа, ипак задржавају право на то да су чудесним звуком који производе допринели стварању ремек-дела уметности и књижевности.
Извор: Градска библиотек
