ЛИЧНА СЕЋАЊА НАШЕГ СУГРАЂАНИНА МИЛУНА ЂУКИЋА
Сећања Милуна Ђукића, дипломираног економисте из Чачка, везана су за период његове младости, студија и чачанске успомене, а део су будуће књиге коју аутор планира да објави под насловом „Мој варљиви 20. век и (или) луди XXI век“ коју ће чинити двадесетак аутентичних прича. Прва, коју објављујемо, датира у период од 1965. до 1967. године и подсећа на „Цветњак“, омиљену плажу на Морави.
Тог топлог августа, далеке 1965. године, избегао сам недоумицу – спремање испита на студијама или љубав са забављањем. Решење сам брзо нашао, може обоје. Капитални предмет на трећој години Економског факултета у Београду – теорија и анализа биланса држао је знаменити професор др Коста Васиљевић. Његови биланси спремају се и до шест месеци. Моја одлука, почињем првог августа, од осам ујутро до два, с тим да ми у собу може ући само мајка са белом кафом и уштипцима за доручак. Испит је пријављен за трећи септембар… После два, без ручка, одлазим на купање, не на Мораву код бране у Парменцу, већ на плажу „Цветњак“, узводно од „Борчевог“ фудбалског игралишта. Ту ме већ чека ОНА, са мајком и два млађа брата, које сам раније упознао, осим њеног оца. Добила је (од мене) надимак Лиана, јер га је због лепоте заслужила. Завршила је други разред Медицинске школе и са 17 година израсла у особу у коју сам се заљубио при првом сусрету, када је (4. јуна 1964. год.) са другарицом на бициклима из Чачка дошла у мој крај. Како сам се одмах заљубио? Па, прва три минута сусрета су пресудна, како Италијани кажу „ударио ме гром“. Мене је тада изгледа закачила и муња, а можда и више њих…
Плажа издвојена, прекривена чистим моравским облуцима обасутим светлуцавим песком. Оивичена бујним зеленилом, била је мали рај за одмор, опуштање, зашто не и за маштање. Принцес крофне које је спремала њена мајка, биле су ми, сећам се, слађе и лепше него у посластичарници „Мира“ на корзоу. Нисам тада размишљао како је „Цветњак“ добио име, разумели сте због чега, има времена – сазнаћу и то. Вечерњи изласци на корзо били су очаравајући. Држати девојку за руку од Поште до ресторана „Париз“ и назад, остаје у трајном сећању. Како брзо прође излазак од шест до девет сати увече, где се на капији испод јоргована размењују и пољупци, и … Строги отац, тачно у девет, шаље у извидницу (њену мајку), која нас благо „прекорева“ и пожурује. Тражио сам прилику да упознам и „строгог“ оца… И пронашао сам и то баш на „Цветњаку“, где смо се већ данима налазили на купању. Отац са својих педесетак година лепо је пливао поред супротне обале од нас и зауставио се на једној врби савијеној над водом. Кренуо сам истом стазом („водотоком“) и као случајно се ухватио за исту врбу. Изненађени „гледаоци“, ОНА, мајка и њена браћа, пажљиво су пратили како се одвија „драма(тургија)“ на другој обали Мораве. Храбро започињем:
„Баш је дан за купање, овде на Морави је право уживање“.
„У праву си момак, виђам те овде, одакле си ти?“, почиње „истрага“.
„Из Парменца сам, пре подне учим, а затим сам на „Цветњаку“.
„А чиме се ти бавиш, шта радиш?“, истрага се проширује.
„Студирам економију у Београду“, све смиреније улазим у дијалог.
„Студент, студенти, као и сви мангупи“, изгледа да ме већ „оцењује“…
Врло прибрано саопштавам оно што сам одавно спремао за упознавање: „Да Вам кажем, ја одавно познајем Вашу супругу и синове, а са Љ… се забављам, већ годину дана, па сам хтео да Вас питам за…“ Не заврших питање, уследио је брз одговор: „Што си се забављао, забављао, више…“, збуњен, неспретно се спусти у воду. Уследио је хитан повратак кући целе породице. Испратио сам је погледом пуним разочарања, али са надом; бићемо Ми опет на „Цветњаку“. Због даљине нисам видео, али мислим да је благо обрисала сузе. Просудио сам, мора да прође мало времена (и дана) да се све „слегне“. Најбоље решење је да се ипак прикључим мојим колегама за раније „планирано“ летовање у студентском феријалном одмаралишту „Горан Савиња“ у Башком Пољу код Макарске. Наравно, на мору се не може заборавити на испит из Анализе. Истргао сам један штампарски табак (око 20 листова) са најтежим делом испита, из кога се обавезно добија једно питање. Тај део се не може лако научити, мора се студиозно разумети. У томе ми је значајно (и свестрано) помагала млађа колегиница Н…, унапредио сам је у звање „асистента“; заслужила је и у теоријском и практичном делу. Остала је у прелепом сећању…
Са Јадрана је за Лиану упућена лепа разгледница на адресу најбоље другарице, са поздравима и предлогом да се наредне суботе у шест сати поново нађемо на нашем корзоу. Довео је брат од стрица и оставио ми је трајно, баш трајно. То вече на Корзоу је лебдела нека неухватљива светлост, дали смо том чаробно зрачењу ми били „криви“.
„Цветњак“ је тада лакше освојен, упознавање је успело у сваком погледу. Нисам заборавио на испит, у индеx ми је др Јован Ранковић уписао 7 (седам), сасвим заслужено. У тих, 28 „учећих“ дана, имао сам помоћ од… закључите сами. Била је то друга година да смо Она и ја заједно, забављању и љубави додали смо још три године. Од априла 1969. године, љубав се наставила и у браку.
На „Цветњаку“ смо снимили и прве црно-беле (изузетно лепе) фотографије, које ћемо често показивати унуцима и објашњавати да „Цветњак“ није био само лепа плажа и место уживања, „Цветњак“ је био ОАЗА ЉУБАВИ – са бескрајним сећањем на најлепше године наших живота.
М. Ђукић
