Иако је идеја покретања серијала о чачанским кошаркашким репрезентативцима била представљане оних чије су каријере окончане и на које је јавност, углавном, заборавила или није ни била упозната са њима, његова завршница припашће онима који долазе. Ипак, на млађима свет остаје.
Те, 2023. године, са усхићењем смо током септембра пратили дешавања на сениорском Светском првенству на коме смо освојили друго место, али ништа мање узбуђења и радости нам нису донели и јуниори који су крајем јула у Нишу постали шампиони Европе. У том тиму наступила су тројица играча „Борац Моцарта“ Павле Николић, Ђорђе Ћурчић и Матија Милошевић.
Павлов и Ђорђев кошаркашки развој текао је паралелно до завршетка шампионата континента када им се путеви раздвајају. Павле остаје у Србији и храбро се упушта у улазак свет суровог професионализма, док се Ђорђе отискује на далек пут преко Атлантског океана. До тог тренутка ова двојица младића, рођени 2005. године, са „Борац Моцартом“ постају најпре кадетски прваци Србије, да би два пута узастопно као јуниори били вицешампиони Србије.
Заједно наступају и у репрезентативном дресу. Били су најпре кадетски репрезентативци 2021, потом наступали на јуниорском светском првенству 2022. у Малаги и онда следи оно најслађе, злато на јуниорском Европском шампионату
ПАВЛЕ НИКОЛИЋ
Дуго се двоумио између фудбала и кошарке. Ипак, на очев наговор, опредељује се за игру између кошева. Као ученик ОШ „Вук Караџић“ прве кораке у овом спорту чини у школици кошарке при КК „Младост“. У овом клубу тренира до седмог разреда када „Борац“ оформљује тим млађих пионира од дечака рођених ’04 и ’05.
– Тако је почео да се ствара тим који ће низ освајања медаља започети 2021. освајањем шампионске титуле у кадетској конкуренцији – каже Павле.
Одмах је уследио позив да се прикључи припремама кадетске репрезентације. Каже да кад га је добио био је ухићен, јер му је од почетка бављења кошарком сан био да једног дана обуче дрес са државним грбом. Како то често бива, почеци нису баш најсрећнији. Тако је било и код њега, јер није ушао у најбољих 12, али то га није обесхрабрило, већ му дало подстрек да тренира још више. Рад полако почиње да доноси резултате и наредне године је изборио место у тиму који ће представљти Србију на Светском првенству играча до 17 година у Шпанији. Али, ту му се догодио малер.
– Након такмичења у групи, били смо други иза Француске, у четвртфиналу нас је очекивао дуел са САД. Пред тај сусрет сам сазнао да сам заражен вирусом корона и морао сам у изолацију. Тако је за мене првенство било завршено. Жао ми је што нисам одиграо ту утакмицу са Американцима, јер ми је то била велика жеља. Изгубили смо је, а потом смо освојили пето место – подсећа се Павле.
Тренутке највеће среће до сада доживео је у нашој земљи освајањем титуле јуниорског шампиона.
– У почетку није било већег занимања публике за тај шампионат. Стекао сам утисам да многи нису ни знали да је у току. Међутим, глас о нашим победама и добрим играма брзо се ширио тако да је у хали „Чаир“ било све више гледалаца који су у завршници направили незаборавну атмосферу. То ми је било десет незаборавних дана – тако прича о свом, до сада, највећем успеху и додаје да су овом остварењу, осим квалитета, највише допринели тимски дух и другарство међу играчима.
ПРЕЛАЗАК НА ВИШИ НИВО ИГРЕ
Свестан је да је дошао до прве прекретнице у каријери, односно до фазе када полако прелази у сениорску конкуренцију која се, без обзира на спорт, сматра најопаснијом, јер је многи нису са успехом пребродили.
– Прошле године сам имао неколико наступа за „Борац Моцарт“ у АБА 1 лиги, а играо сам на двојну регистрацију за „Железничар“ у Другој лиги. Те наступе сматрам драгоценим, јер сам на тим утакмицама стицао неопходно искуство.
Павле је својим добрим играма у завршници друголигашког првенства дао огроман допринос опстанку „Жела“ у овом степену такмичења, а у овој сезони на двојну регистрацију наступа за крагујевачки „Раднички“, члана КЛС.
– То ми причињава напор, јер скоро свакодневно путујем између Чачка и Крагујевца. Првобитно је било планирано да од понедељка до среде тренирам у „Борац Моцарту“, а четвртак и петак проводим са играчима „Радничког“ и суботом играм утакмицу за тај клуб. Брзо се показало да то није добра идеја, тако да сад долазим у Чачак само кад Дејан Мијатовић нема на располагању довољан број играча – указаје на сложеност наступа на двојну регистрацију.
Осим овог, проблем представља и школовање. Павле је ученик четвртог разреда Економске школе и није желео да завршну годину учи ванредно.
– Огромну захвалност дугујем директору Владану Ницовићу, разредној Зорици Максимовић и предметним професорима јер исказују огромно разумевање за моје бављење кошарком и имају стрпљења – не пропушта да истакне Павле.
Задовољан је својим положајем и атмосфером у крагујевачком клс лигашу. Тренер Марко Симоновић има све више поверења у њега и повећава му минутажу.
– Играјући утакмице у регионалном и националном такмичењу дошао сам до закључка да је највећа разлика и појединачним физичким особинама играча, док се тимови много не разликују.
За напредак играча је од пресудне важности и позиција коју заузима у тиму. Као јуниор играо је „четворку“, крилни центар, а ту се, за сада, задржава и као сениор.
– Дејан Мијатовић ме види на том месту, мада на тренинзима постајем и „петица“. Са друге стране, у зависности од ситуације, Марко Симоновић ми додељује улоге од „тројке“ до „петице“.
Павле је јесенас први професионални уговор потписао са „Борац Моцартом“ и тако се понаша. Каже да је његово да слуша тренере и на терену што боље спроводи њихове идеје у дело. То је једини начин да досегне кошаркашке висине о којима машта. Иде корак по корак. Његову генерацију ове године не очекују репрезентативна такмичења, али они годину дана старији наступиће на светском првенству играча до 20 година у Пољској. До њега има довољно времена да се наметне и избори наступ на њему. Низ наступа у дресу са државним грбом треба наставити.
ЂОРЂЕ ЋУРЧИЋ
Прва кошаркашка знања стекао је од сјајног педагога и кошаркашког радника Драгана Цветковића Цвека, нажалост прерано преминулог, у школици кошарке КК „Младост“ која је организована у ОШ „Танаско Рајић“. Кад је био седми разред прелази у „Борац“ и са Павлом Николићем чини ударни двојац те генерације. И он је био позван у кадетску репрезентацију 2021, али због повреде није наступио на челенџеру у Новом Саду. Био је и на Светском првенству у Шпанији, а овако коментарише догађаје из Ниша.
– Искрено, очекивао сам позив, јер сам две године био део репрезентације, али тебало се изборити за место међу најбољих 12 и срећан сам што сам успео у томе. Била је доза притиска пред почетак такмичења, али је он временом нестајао. Финале са Шпанцима који пет година нису изгубили утакмицу у овој старосној групи дочекали смо опуштени, јер смо већ остварили циљ. Сигурност пред тај дуел нам је унео селектор Небојша Стефановић који је веровао у ту победу. Уопштено говорећи, његова улога у овом успеху је огромна. Он је успео да направи сјајан однос између играча и сви су своје игре подредили тиму. Дисали смо као један, како на терену, тако и ван њега. Искрено, тад сам се најлепше осећао у репрезентацији.
Овај сјајан бек шутер, а по потреби и организатор игре одабрао је Америку да у њој настави школовање и бављење кошарком. Пут га је одвео у Сан Франциско где учи четврти разред средње школе, прва три је учио у Економској. Након њеног завршетка планира да настави студије у тој земљи.
– Сматрао сам да је за мене ово најбоље решење. Стећи ћу факултетско образовање, али ћу и надограђивати кошаркашко знање. Жеља ми је да се након завршетка факултета вратим у Европу и покушам са професионалним бављењем кошарком.
Ђорђе се определио за оно чему стреми добар део младих који се активно бави спортом у нашој земљи. Колико ће се његове жеље остварити показаће време. У сваком случају, кад буде окончао студије имаће 23 године. Пред њим ће бити довољно времена да направи лепу кошаркашку каријеру. Наравно, ако у међувремену не промени интересовања и ако се „поклопе се коцкице“.
Припремио Владимир Дуба
