ЗЛАТНЕ РУКЕ СЛОБОДАНКЕ СПАСОЈЕВИЋ ИЗ НЕГРИШОРА
СПРЕТНА И СА ИГЛАМА И СА ВАРЈАЧОМ
За жену је, генерално узев, увек био тежак живот на селу. Отуда су жене са села увек биле хероине свог времена, јер су у напорним сеоским пословима проналазиле и ону лепшу страну, извлачећи максимум из себе. Иако су биле преоптерећене, увек су успевале да отргну макар делић слободног времена за оно што највише воле да раде и где могу да испоље своју креативност, а то су били најчешће богати ручни радови и припремање разних ђаконија за породичне трпезе, као и веома квалитетне домаће зимнице, без које су, иначе, незамисливи хладнији дани. Иако се данас и сеоски живот доста модернизовао, припаднице лепшег пола су и даље најснажнији стубови сеоских газдинстава, јер на својим плећима носе и бригу о свим члановима породице, а баш таква је и јунакиња наше овонедељне приче.
Слободанка Спасојевић (55) из Негришора је још као девојчурак у својим родним Губеревцима почела да учи да плете, везе и хекла, али и да припрема врло укусна јела, а уз њих и одличну зимницу по старим драгачевским рецептима. Нажалост, како каже, није имала срећу да одрасте поред мајке, али су тетке и стрине увек биле ту да јој покажу неку нову мустру за ручни рад или да јој помогну да савлада све што треба да зна једна добра домаћица у кући и на томе им је и дан-данас захвална. Борила се свим силама да напредује и врло брзо је и успела да уради све што оком види, а често је и самостално креирала неке нове мотиве било да је реч о везу или плетењу. На тај начин је испољавала своју маштовитост и то је за њу био, како истиче, креативан одмор, у коме је бескрајно уживала. Највећу сатисфакцију за своје умеће је добијала када су у село долазили људи из града који су се дивили њеним ручним радовима, па их је упрвао због тога често несебично и поклањала. Исто се догађало и са зимницом, јер, како објашњава, била су то нека другачија времена. Ручни радови нису били баш толико на цени, сви су им се дивили, али су се тешко хватали новчаника да их пзаре, а када је реч о зимници, она се тада остављала мање-више у свакој кући и у селу и у граду. Управо због тога, ова вредна Драгачева у свему томе није видела неку озбиљнију шансу за зараду. Ипак одустајала није, јер су израда ручних радова и пипремање зимнице представљали њену велику потребу, а истовремено и задовољство.
У последњих годину дана, у ствари, од када се учланила у Удружење сеоских жена Драгачева, почела је озбиљније да се бави производњом зимнице и ручним радом, што је њеној породици почело да доноси и додатне приходе.
– Од када сам ушла у Удружење сеоских жена, почела сам редовно да посећујем разне манифестације и излажем своје производе. Припремам џемове, слатко, сирупе, ајвар, туршију, пастеризујем паприку… У понуди су и разне врсте ракије, претежно од шљиве, у њих убацујем малину, клеку, дрењак… Све је по старим, традиционалним рецептима, без конзерванса и других штетних додатака који могу да нашкоде здрављу. Немам неку специјалну опрему, све радим ручно, баш онако како су то наше баке радиле. Имам одговарајуће шерпе, варјаче, шпорет „смедеревац“ и најважније од свега – добру вољу и много љубави према том послу. Пољопривредни производи су са нашег имања које породично обрађујемо, здрави су и квалитетни, баш онакви какви треба да буду, јер живимо у чистој животној средини – каже за „Чачански глас“ ова вредна Драгачевка, која је „раме уз раме“ са својим супругом посвећено градила једно стабилно породично газдинство у Негришорима.
Одгајили су Спасојевићи и два сина, млађи живи са њима у домаћинству, док је старији ожењен и ради у шпедицији, мада и он, заједно са супругом, често долази да помогне на имању. Имају шест хектара земље, али узимају и додатна три у закуп. Баве се воћарством, имају педесетак ари малине, 220 стабала лешника засађених пре три године, 200 шљива, нешто јабука…Производе и поврће, претежно парадајз и паприку. Раније су држали и стоку, али су од тога одустали, јер им сви воћни засади нису на истом месту. Осим у Негришорима, налазе се и у Губеревцима и Тијању, што захтева и додатно време да би до њих стигли.
– Увек смо се бавили пољопривредом. Раније, док је супруг радио у Фабрици резног алата у Чачку, у мањем обиму. Када су дошла кризна времена, полако смо почели да ширимо производњу, подизали смо полако ваћњаке, јер смо желели да обезбедимо стабилне приходе за породицу. Уз све то, успевала сам увек да се бавим помало и ручним радом, више онако за своју душу. Пре неколико година сам била и на обуци за ткање, јер то нисам знала да радим. Кад сам научила, нашла сам стари разбој, па сам почела да се бавим и ткањем, али је било изузетно тешко пласирати ту врсту робе. Нажалост, престала сам да користим разбој, јер су за ткање неопходна поприлична улагања. Скупа је вуна, а ако имаш сопствену и њу треба прерадити. Искрено речено, такве ствари се не могу радити за џабе, боље их је поклонити него будзашто продати. Ако дођу нека повољнија времена, поново ћу сести за разбој, а до тада држаћу се шиваће машине, плетења и веза, као и зимнице, јер то тренутно има солидну прођу на тржишту. Да сам можда раније била у неком удружењу, то би вероватно била другачија прича. Испоставило се да је Удружење сеоских жена Драгачева била права адреса за мене, јер тек када постанете његов члан – за вас може неко да чује, а и да види ваше производе. Као јединка ниси пристао нигде. Можеш да изнајмиш неку тезгу, да негде одеш самостално, али ако не прођеш добро – лако и одустајеш. Овако, преко Удружења, све је добро организовано и много успешније, јер добијате сјајну прилику да заједнички наступате и представљате своје производе на различитим местима, што се, како се показало, добро одражава и на њихову продају – поручила је Слободанка.
В. С.
