Садик Дида Зејниловић и Драган Ђукић први су у Чачак донели медаље са међународних кошаркашких такмичења. Обојица су били чланови јуниорске репрезентације Југославије која је на трећем Европском првенству, одржано у Шпанији 1968. године, освојила сребрну медаљу. Плави су остварили шест победа, а поражени су финалу од СССР-а са 82:73. Скоро сви играчи из тог тима касније су остварили фантастичне каријере, а њихова имена уписана су златним словима у историји југословенске кошарке. Довољно је рећи: Зоран Славнић, Драгиша Вучинић, Жарко Зечевић, Љубодраг Симоновић, Дамир Шолман, Винко Јеловац, Иван Сарјановић, Михајло Мановић.
САДИК ДИДА ЗЕЈНИЛОВИЋ (1949-2020)
Дида је важио за најперспективнијег играча после Радмила Мишовића. Красили су га брзина, прецизност и висок скок шут што је за оно време било реткост, јер се углавном шутирало “са земље”. За први тим “Борца” заиграо је као седамнаестогодишњак.
- Међу нама је владало велико другарство. Ишли смо заједно на тренинге, одлазили на Мораву, излазили у град. Везивала нас је велика љубав према кошарци и сви смо били радосни кад је Дида изборио место у репрезентацији – овако прича његов клупски друг Владимир Андрић Туцо.
И Андрић је два пута позиван на репрезентативне припреме, али, по његовим речима, није могао да поднесе неоправдано давање предности играчима из познатијих клубова, па их је напуштао. Зејниловић је био упоран, успео да превазиђе сва искушења и нађе се међу путницима за Виго.
– Само смо четири сезоне наступали заједно, тачније до одласка на студије 1968. Обојица смо у Београду уписали Технолошки факултет и било је тешко упоредо студирати и активно играти кошарку – каже Андрић.
Годину дана није играо, јер се посветио студијама, а онда се вратио у сезони 1969/70. Одиграо ју је одлично, као и наредне две. Онда, изненада, у 23. години, завршава играчку каријеру. Никада није рекао зашто.
- Он једноставно није могао да добије праву шансу да заигра на бековској позицији поред Радмила (Мишовића), Цоње (Копривице) и Машка (Пурића). Они су били старији и искуснији и тренери су имали више поверења у њих. Тада није било честих измена, а петорке годинама нису мењане. То се догађало само услед више силе или ако неко игра баш слабо – овако објашњава разлоге Зејниловићевог прераног завршетка каријере још један његов саиграч Мирко Дробњак.
Занимљива је и Миркова прича како се то догодило.
- Били смо на припремама у Рибници и делили собу. Приликом одласка на тренинг рекао ми је: “Ја више не играм кошарку”. Сутрадан га није било. Ја сам ћутао. Више га нико није видео на кошаркашком терену – сећа се Дробњак.
Тако се изненада завршила једна каријера. Они који су га познавали кажу да је био особена личност. Није желео да оде из “Борца” иако је имао понуде. После завршетка факултета једно време је радио у “Церу”, потом одлази у Нови Бечеј и запошљава се у “Фадипу”, а онда враћа у Чачак и у “Церу” дочекује пензију.
Зејниловић, Дробњак и Андрић били су део јуниорског тима „Борца“ који је 1967. године био други на првенству Југославије. Прво место припало је “Црвеној звезди. Нажалост, овај успех често остаје непоменут, а ни тим није овековечен фотографијом. Зато се треба подсетити на оне који су га остварили. Осим поменуте тројке играли су: Мићо Видаковић, Љубо Радивојевић, Радивоје Живковић, браћа Стево и Драган Стругаревић, браћа Предраг и Слободан Матовић, Дуле Миколић, Мирослав Краковић и Зоран Антоновић. Тренер је био Слободан Копривица.
ДРАГАН ЂУКИЋ
Ђукић је рођен у Чачку 1949. године, а каријеру започео у “Железничару”. За клуб са железничке станице наступа две сезоне, 1966. и 1967, да би потом прешао у “Борац”. Црвено-бели дрес носи до 1970. када одлази у београдски “Партизан”. Са овим тимом осваја шампионску титулу у сезони 1975/76. Занимљиво је да су му саиграчи били Драган Кићановић и Јосиф Фарчић, каријеру започео у “Борцу”, а то је било први пут да су црно-бели постали прваци Југославије. Због проблема са повредама, али и сталних сукоба са тадашњим тренером Жеравицом кошарком престаје да се бави већ у 27. години.
Пре освајање европске јуниорске вицешампионске титуле Ђукић је освојио и јуниорско првенство Балкана 1967. Какав је био потенцијал сведочи и податак да је 1968. наступио и за сенирску репрезентацију на Балканском првенству, одржано у Турској. Освојено је прво место, а играо је заједно са клупским другом Маринком Пурићем. Ђукић има још једно злато са Балканијаде. Румунија је била домаћин 1975. Наш национални тим чинили су само играчи “Партизана”, а и они су били прејаки за Бугаре, Грке и Румуне.
- Иако је у “Борац” дошао веома млад брзо се уклопио у екипу. Играо је на позицији крилног центра и успео је у конкуренцији Катанића, Фарчића и Дробњака да се избори за место у тиму. Био је велики радник и мислим да је превелико форсирање у знатној мери допринело његовим здравственим проблемима – казао је Владимир Туцо Андрић.
Ђукић је својом брзином, снагом, висином и скочношћу остављао снажан утисак.
- Могао десет пута за редом да “закуца” из чучња, што је мало коме успевало. Био модеран играч и представљао је велико појачање за “Борац”, а довео га је Александар Стефановић – присећа се Мирко Дробњак.
И Ђукић је ,тако кажу, имао посебан карактер који је у знатној мери утицао да, као и Зејниловић, нагло оконча каријеру. Стицајем околности, његовом последњем тренингу присуствовао је Мишо Наумовић, сведок многих спортских дешавања.
– Жеравица је окупио све играче и издвојио кажњене и повређене играче. Међу њима био је и Ђукић који је имао проблеме са леђима. Обратио им се речима да могу да му се јаве кад им истекну казне и оздраве. То га је погодило и напустио је бављење кошарком – износи Наумовић сећање на тај догађај.
Ђукић је живот трагично окончао почетком осамдесетих година. Нажалост, нико са сигурношћу није могао да каже тачну годину његове смрти.
Припремио Владимир Дуба
