ПИШЕ: ВЕОРУЧИТЕЉ ЂОРЂЕ ЧОЛОВИЋ
Пронаћи пут, а не кренути странпутицом, одувек је био изазов. Христос би рекао да је пут ка спасењу узан, да је свачије бреме које носи сразмерно снази коју тај неко поседује. Односно, свако носи бреме према својим способностима.
Бреме апостолства је неизмерно тешко, питање је колико генерације које су се родиле у смирај 20. (или на почетку 21. века) могу чак и да претпоставе колика је била величина мисије коју су апостоли изнели. Наука сматра да се до данас није појавила мисија која је чак и приближно велика као она коју је Христос оставио у задатак својим ученицима. Време које је било изузетно непогодно за ширење идеје монотеизма, тло на којем се рађа хришћанство, опасности по живот… ништа од тога није представљало разлог за двоумљење ученика да крену на пут. Од 12 великих и 70 малих апостола, само је један преминуо природном смрћу, апостол Јован – од старости. Сви остали страдали су мученички, сведочећи веру у Васкрслог Сина Божјег.
Први изазов је био одупрети се јаком утицају Фарисеја, који су сурово спроводили јудејске верске законе. Уз њих, нимало безазлено, стајало је Римско царство, Империја која је дала све од себе да уништи хришћанство. Али, у тој зложељи, Рим је угушио себе. Неуки рибари са обала Галилејског мора, кренули су на пут који ће заувек променити свет какав је био до тада. Полако, тихо, смирено, али целомудрено, Реч Божја је стизала до многих.
Са развитком писмености, главно оружје је било Јеванђеље, Четворојеванђеље које су написали Матеј, Марко, Лука и Јован. Реч која је стигла до срца универзума.
Време је пролазило, прохујали су векови, променила се царства, али хришћанство је опстајало.
Дошао је и век модернизма, технологија, широког спектра комуникације, интернета… Књиге су све више уступале своје место телевизији, телевизија интернету… Модеран човек ретко има времена (а нема ни жељу) да чита. Цркве и манастири су у једном тренутку постали музеји, идеологије су биле такве. Литургијски живот је постао ствар изричите слободе, у којој се комфор мења на штету спасења. Како данас да пружимо младима веру, Реч Божју? На који начин нове генерације могу доћи до Јеванђеоске истине? Који су начини мисије? Интернет, филм, кратки филмски садржај попут серије?
Снимљено је више филмова који су покушали да приближе хришћанство ширим гледалиштима. Наравно, мање или више успешно. Тек појавом руског филма „Острво“ урађено је нешто квалитетно на том пољу. Дирљива прича о покајању и јуродивости Христа ради. О преумљењу и скрушености пред Господом. Филм који од самог почетка, па све до завршетка, гледаоце води кроз житије искушеника и покајника Анатолија. Аскетски живот који води стремећи само ка једном циљу, опросту од човека о којег се огрешио као млад морнар. Филм који се и данас сматра једним од најквалитетнијих кинематографских остварења на тему духовности. Живот монашке обитељи на суром острвцету на којем не расте ништа осим молитве, супротности између братије и Анатолија. Његов живот у котларници манастира, спава наслоњен на угаљ, али благослов Господњи и прозорљивост који нико, осим Анатолија, нема.
Из Православља нам стиже и невероватан филм „Божји човек“ о светом Нектарију Егинском. Филм је режирала наша Јелена Поповић, а снимљен је у грчко америчкој копродукцији. Арис Серветалис у улози светог Нектарија успео је да нам опипљиво представи живот светитеља на јединствен начин. Све време пројекције било је могуће осетити живу присутност Нектаријеву. Страдање човека који је решио да му пут буде Христова стаза, без компромиса, вођен јеванђеоском максимом „ко тебе удари по твом десном образу, окрени му и други“. Изузетна глума, на моменте имамо осећај као да је пред нама оваплоћен лично Нектарије.
Да наша кинематографија не заостаје за страном, сведочи филм „Света Петка – Крст у пустињи“. Након спорије динамике на почетку филма, радња се развија пратећи аскетски подвиг свете Петке.
За разлику од Источних филмова, Запад нуди нешто другачији приступ Хришћанству. Наиме, или је у питању апокриф који је обрађен на најнегативнији начин о Христу, или је реч о Страдању Христовом које је приказано на најсуровији начин. Постоји и трећи приступ, сурово сатирични, који за циљ има исмевање било ког облика побожности.
Мел Гибсон је понудио своју верзију страдања Христовог о последњим тренуцима Христовог живота. Филм који ће остати упамћен по изузетно суровим сценама због којих ће гледаоци напуштати салу. Но, Христос јесте заиста страдао на најсуровији начин, искупивши наше грехе. Али, питање је колико ће такав приступ Христу призвати људе цркви.
Вредна спомена јесте и историјска мини серија „Библија“, која кроз десет епизода обрађује изабране детаље из Старог и Новог Завета.
Недавно се појавио још један, необичан, приступ. Наиме, амерички режисер и хришћанин, Далас Џенкинс, одлучио је да публици понуди нешто ново, такозвани Вертикални црквени филм. Филм, или серија, која за ци љ има што вернији и веродостојнији приступ преноса Јеванђеља на велика платна. Да, на велика платна, пошто је Џенкинс одлучио да сними серијижу која ће се простирати на седам целих сезона, али приказивање екслкузивно задржавају, првенствено, биоскопи. Аутор сматра да ће људи бити ближи Богу у биоскопу него код куће. У биоскопу је концентрација и људи се у потпуности препуштају садржају, док ће код куће, у формату серије, имати низ дистрактора који ће им одвлачити пажњу и десакрализовати духовни моменат гледања.
Серија о којој пишемо је „The Chosen“, или „Одабран“. Прати живот Симона пре него што је постао апостол Петар. Оно што нам је познато из Јеванђеља јесте да је апостол Петар био ожењен, у прилог овоме иде парабола о исцељењу његове таште која је записана у Јеванђељу. Пратећи Симона упознаћемо и његовог брата, њихове пријатеље, али и неистомишљенике попут порезника Матеја (каснијег апостола).
Интересантна је одлука Џенкинса да у серији готово нема специјалних ефеката и коришћења зеленог платна. Све је снимљено у импровизиваној Галилеји, на локацијама које подсећају духом места на аутентичну Галилеју. Такође, одабир глумаца је такав да својим изгледом упућују на семитске народе који су и приказани у Јеванђељу. Док, са друге стране, глумци који тумаче Јелине и Римљане задржавају физички изглед истих.
Након обраћања Петра у апостола, серија добија Јеванђелски аспект. Изузетно лепо је приказан дух апостолства, без занемаривања чињенице да су они људи, са свим својим страстима, страховима и размишљањима. Са друге стране, Христову улогу, коју носи Jonathan Roumie, можемо доживети са великим поштовањем. Христос је Богочовек, који је у сваком тренутку Бог, али показује и људску природу у односу са апостолима, фарисејима, људима… Серија која тренутно приказује четврту сезону, а пролази доста незапажено.
Но, након свега наведеног, узевши у обзир да млади занемарују књигу, разговор, емпатију… можемо ли рећи да је филм или серија медиј који може младима приближити цркву и Реч Господњу? Треба искористити све што нам је Господ дао не бисмо ли узвратили Њему. Али, тужно је што ни филм више није занимљив, посебно узевши у обзир тренутну посрнулост Западне кинематографије са свим застрањивањима. Изгледа, да нам остаје да се ослонимо на оно најважније у вери; на веру, наду и љубав. Да верујемо да ћемо пребродити и ову буру у којој тренутно живимо. Али, није на одмет одгледати неку од споменутих екранизација, чисто да би нас нешто пецнуло и призвало нас вери.
