“МЕСТО ОБЈАВЉЕЊА” МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ЧАЧАК
“… Истина је и у иконама Мијалка Ђунисијивећа, она се тамо налази, она је често смирена, али понекад зна и да страшно опомене, са неком готово старозаветном виком. Али, изнад свега, у овим се иконама налази благи лик Христоса, Богородице и светитеља који нас, као кроз неку дивну лирску процесију, воде ка тајној и мирној луки којој претеће, дивље море не може нашкодити. Ова изложба је пловидба Мијалка Ђунисијевића преко тог мора, преко мора живота. Напокон, он је са својим иконама већ тамо, на хридинама и уснулим понтама у тој луки коју обасипа слани зрак, вечито сунце и најлепши глас са свих страна света, глас који каже: О Господе Исусе Христе, сине Божји, речи Божја, Богородице ради, помилуј нас грешне. Има ли веће истине, има ли веће лепоте од тога”? Овим речима је Саво Стијеповић, књижевник из Чачка, отворио изложбу икона (слика) Мијалка Ђунисијевића, коме је припала част да први изложи радове у Културном центру у новој 2024. години.
ЈАСНО ОДРЕЂЕН ПУТ И СВОЈЕВРСНА МИСИЈА
– У простору Ликовног салона и Средњем холу, Мијалко излаже радове који су настали од 2012. године па до данас. То су радови из три циклуса: “Објављење”, “Тотем и Васкрс” и “Боја Бога”, а сва три циклуса чине једну целину под називом “Место објављења”, што је и назив изложбе. У свом стваралаштву Мијалко константно поставља питање: “Шта је то пут иконописаца у савременом свету и на који начин треба приступити решавању сликарских проблема” – рекла је Весна Петровић, уредник Ликовног програма Културног центра, на отварању изложбе прошлог четвртка (25. јануар), уз жељу да Мијалко истраје на свом јасно одређеном путу и својеврсној мисији.
УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ БОЖИЈОЈ
Мијалко Ђунисијевић одмалена црта и слика, а иконописом се бави од 2002. године, када је уписао Академију за уметност и конзервацију СПЦ у Београду. Одувек су га интересовала питања о Богу, вери, хришћанству и још као млад човек је почео да одлази у Цркву. Природно, почела је да га занима и византијска уметност…
– Пошто се већ бави уметношћу, културом, пут иконописца је да унутар уметности налази путеве који воде до иконописа, до светости. Али, да не одбацује уметност, да се не затвара. Када уђу у веру људи се, углавном, ограде од света, што је погрешно, што је неки зилотизам, секташтво. Људи треба када доживе надахнуће Божије, када открију Бога, да управо са тим доживљајем покушају нешто да ураде. Ја се бавим уметношћу и покушавам да уметност, на неки начин, принесем у службу Божију. Основна порука изложбе је да је само посматрање уметности свети чин, када станете испред слике и то што доживите је у ствари нека врста молитве и светог надахнућа – рекао је Мијалко Ђунисијевић.
Његове слике, како каже, представљају разне догађаје из Јеванђеља, хришћанске празнике. У стварању икона користи традициналне технике, а најчешће јајчану темперу на дрвету, која је најквалитетнија и најтрајнија за сликање. Иконе чачанског уметника некад настају у даху, а за поједине је потребно и неколико месеци. “Постоје и слике које радим по више година, одложим их, па се вратим после неког времена, или уклопим са неким елементом, када приметим да је недостајао”, каже аутор изложбе.
ПРЕОБРАЖАВАЊЕ ЗАТЕЧЕНОГ У СВЕТЛОСТ ДУХОВНОГ ИСКУСТВА
Отварајући изложбу, књижевник Саво Стијеповић је нагласио да уметност Мијалка Ђунисијевића припада оном најређем, које ствара једну нову, а истодобно стару културу, преображавајући затечено у светлост дубоког духовног искуства, сведочећи шта би култура заправо требало да буде:
– Култура не сме бити решетка, нити сме бити застор пред неочекиваним, тајанственим и невидљивим аспектом, или мучни седатив, већ позив и призив и прозор и дах ка оностраном, али опет не као његовој пукој опсервацији, него као искуству и доживљају, сведочење његове непролазне реалности у свету материја и форми, без којих уметност не може. Ђунисијевић спада у аристократе уметности, који су неспорно мајстори стила, технике и форме, али је увек спреман и да све то одбаци пред снагом божанске реалности, а ако не да одбаци или удаљи, онда свакако да их не претпостави под било којим изговором, па макар и оним традицијом освештаним. Не постоји у нашој уметности нико као Мијалко Ђунисијевић, и за нас је, као и за уметнике и љубитеље уметности, али и удове тела Христовог, боље да то што пре схватимо, како не бисмо губили време кад нам је Господ већ, преко наших ближњих, сада и овде, понудио толике дарове.
БОЈЕ – ИЗРАЗ ДУБИНЕ НА ПОВРШИНИ
Ликовне равни Ђунисијевића су рађене у чистм бојама, као по неком хромотском типику, каже књижевник и додаје:
– То су наметљиво запреминске, односно дубинске боје, чисте у својој појавности. Непомешане с другим, осим у виду сопствене валеријске вредности. Према томе, он бојама разоткрива и своју културу и своју духовност. Сезан је лепо рекао: “Природа није у површини, она је у дубини”. Боје су израз те дубине на површини.
Стијеповић је нагласио да је Ђунисијивећ реткост у савременој ликовној уметности, јер шта он чини:
– Он својим сликама диже температуру, као што свака права уметност и треба да чини, он зна када треба бити племенит, када бити смирен, а опет и када се мора једноставно изаћи из рама, искочити из оквира, и бити честит, бити опасан, а то значи да се истина овог света просто мора, као отрежњујући шамар, сасути у лице посматрача. Кажу, пословично, да је истина чудна животиња. Но, истина је и у бојама, ликовима, у уметничким откровењима, у “Светом писму”, у складном суживоту, природи и трезвеној мисли која се окреће ка највишим серпентинама неба.
Чачанин Мијалко Ђунисијевић је завршио Академију за уметност и конзервацију СПЦ у Београду. Иконописом се бави од 2002. године. Излагао је 12 пута самостално и 30-ак пута колективно у земљи и иностранству. У Културном центру Чачак трећи пут самостално излаже. На 27. изложби икона у Културном центру Шабац добио је прву награду 2023. године.
Уметнички доживљај, откровења, мисли, односно “Место објављења” Мијалка Ђунисијевића можете видети до 19. фебруара у Културном центру.
Н. Р.
ИКОНА, ИЛИ БЛАГОДАТ БОЖИЈА
– Ова изложба је између осталог и посвета светим местима, и питање да ли је могуће да се створи таква ситуација да посетилац изложбу икона (слика) постављених у галеријском простору џиви као свето место, то јесет место објављења? Само икона, слика, осликана подлога је једно место које објављује личност Божија кроз поштовање насликаног лика, јер икона у себи садржи, по веровању Цркве, исте оне енергије, које се налазе у светим моштима, “не ја, него благодат Божија”, каже апостол Павле. А та је благодат енергија личности што је присутна у светим моштима и таква пројава благодати, личности Божије кроз мошти, између осталог је и услов да би неко место на ком се мошти налазе било свето. Мошти освећују и преображавају простор на коме се налазе, мењају електромагнетно поље тла кроз молитвено присуство, по веровању Цркве, светитеља на том месту, који кроз молитву и ту Природу приноси Богу на освећење. Одатле креће и доживљај људи, на пример, у манастиру Острог да приступају на свето тле, па многи од њих изувају своје ципеле и светитељу приступају боси. По веровању Цркве, у Икони је један те исти дух и кроз зрачење енергија и поштовање насликаног лика, где је, истодобно, присутна и личност Исуса Христа, као и у свм светим моштима и на свим светим местима. Зато изложбу називам “Место објављења”, јер је она као посвета покушај да се створи такво мето и ситуација – написао је Мијалко Ђунисијевић, у пропратном каталогу изложбе.
