Чачанин Александар Радовић. Ређао је скоро све десетке и прошлог лета дипломирао на англистици Филолошког факултета у Београду са просечном оценом 9,94. Уписао је и мастер студије. Иако је имао најбоље оцене, није се задржао само на учењу за испите. Учествовао је у многим другим научним активностима, што потврђује и његов истраживачки рад на трећој години студија.
– Био је то мој велики подстицај за академску каријеру. У том раду сам се бавио студентским ставовима о неким политички мотивисаним променама у језику – каже Александар. Тај његов рад објављен је у Зборнику Друштва наставника енглеског језика. Истраживао је за један од главних предмета на Филолошком факултету – савремени енглески језик Г6. И нису ово једини Александрови успеси. Иако је тек дипломирао, списак је подуг, само, требало је од нечега кренути, а он је градио темеље кроз читаво школовање.
„МЕЂУ СВОЈИМА“
Било је и очекивано да ученик који је учествовао на републичким такмичењима из енглеског језика упише англистику. Из Основне школе „Вук Караџић“ и из чачанске Гимназије понео је Вукову диплому. И није био само на такмичењима у осмом и четвртом средње, већ и у организацији приватних школа страног језика.
– Све је ишло неким природним током. Размишљао сам о студијама на Факултету политичких наука, правима, али је енглески језик увек био саставни део мојих интересовања. И нисам погрешио. На англистици Филолошког факултета сам био као у породичном окружењу, како би рекао Дис: „Међу својима“. Професори су били врло предусретљиви, увек спремни да одговоре на сва наша питања. Сви су мотивисани за рад и заиста су створили једну позитивну атмосферу. Омогућили су и студентима да се докажу и остваре своје потенцијале – каже Александар.
Пошто је ређао десетке, широм му се отворио пут за мастер студије, али, што је и важније, прво запослење у Министрству иностраних послова Србије.
– Скоро сам почео ту да предајем будућим и садашњим дипломатама. Велика је одговорност и желим да одговорим на све изазове који ће ми се указати. Наишао сам на изванредан пријем у том министрству. Заиста су ме прихватили и испоштовали као студента генерације. Филолошки факултет и Министарство иностраних послова имају споразум и мене су, због успеха на студијама, позвали да предајем на Дипломатској академији – прича Александар.
Ако помињемо његове темеље и почетке у школовању, требало би напоменути да је одувек волео књиге, филмове, музику. Свира и гитару. Различита интересовања омогућила су му да сазна доста о поп култури англосаксонских земаља. Засигурно, његова љубав према језицима потекла је и од мајке Данке, која предаје немачки у чачанској Гимназији. И да не испадне да су само мамине заслуге. Александров отац Желимир је више од 40 година радио у Фабрици резног алата и био један од водећих мајстора. Тако су се сабрале све породичне и генетске предизспозије. Ипак, пресудни су били његова воља, рад и упорност…
ЗАСЛУЖЕНА ПРИЗНАЊА
Како је већ поменуто, било је више награда. Ипак, не би смели да не поменемо Плакету „Професорка др Соња Деканић Јаноски“, коју добијају најбољи студенти англистике. Ту је и Похвала Филолошког факутета за остварене резултате. Пре неколико седмица добио је и Повељу захвалности Града Чачка. Последњих дана децембра, Канцеларија за младе и помоћница градоначелника Чачка Марјана Петронијевић организовали су Александру пријем са најужим градским руководством. Од градоначелника Милуна Тодоровића и његових сарадника добио је реплику слике Надежде Петровић „Косовски божури“.
Александар је учествовао и на две научне конференције за младе истраживаче и докторанде, једном као волонтер, други пут као излагач. Још увек је и стипендиста Фонда за младе таленте. Фонд му је омогућио и да сада обавља праксу на Дипломстској академији, тако његов посао није само резултат сарадње Филолошког факултета и Министарства иностраних послова.
Шта даље? Његова жеља је да се оствари на Дипломатској академији. Али, ко зна који професионални путеви би тек могли да му буду отворени. Најважније је да су сигурни и засновани на утемељеном раду и истинској жељи за усавршавањем. Ако је Александар тек у раним дведесетим годинама, колико би тек шанси требало да му се укажу. За најбоље увек има начина…
