СА ТИЈАНОМ ПЕТРИЋ О ЧАРИМА И ЗАМКАМА ПРЕВОДИЛАШТВА
Читајући књиге страних аутора у српском преводу, не окренемо увек странице да погледамо ко се бавио преводилачким радом и не запитамо се како је изгледао тај процес који представља другу страну стваралаштва. Због тога смо поразговарали са професорком италијанског језика и књижевности Тијаном Петрић, која се опробала и у овом виду креативног рада преводећи неколико књига за децу у издању „Пчелицеˮ, како би нам открила неке тајне преводилачког заната, упоредила италијански и српски језик и књижевност, објаснила зашто је заволела ову врсту делатности, али и са којим се потешкоћама сусретала и које смо то вредности временом заборавили, али их се можемо присетити читајући књиге за децу.
Како је дошло до сарадње са Издавачком кућом „Пчелицаˮ и да ли сте се пре тога сусретали са преводилачким радом када је књижевност у питању?
‒ Захваљујући дугогодишњем раду у просвети и искуству које сам стекла, и као наставник и путем неких ваннаставних активности, успела сам да ступим у контакт са људима из „Пчелицеˮ и спонтано је дошло до међусобне сарадње на обострано задовољство услед препознавања истог става и идеја када је у питању књижевност уопште, али и посао којим се бавимо. Што се тиче преводилачког рада, професори страних језика након завршеног факултета најчешће почну да се баве превођењем правних докуманата, приручника, привредних докумената и сличне административне документације која припада различитим секторима, па тако и ја поседујем велико искуство у превођењу тог типа за фирме, компаније и слично. Ипак, с обзиром на то да сам је професор италијанског језика и књижевности, управо је књижевност моја прва и велика љубав, и то не само италијанска, тако да сам се двоумила око избора факултета, али ме је привукла идеја учења страног језика. Почетак сарадње са Издавачком кућом „Пчелицаˮ управо представља почетак мог преводилаштва када је књижевност у питању.
Када говоримо о књижевности и сензибилитету италијанских аутора и упоредимо их са српским језиком и домаћом литературом, постоје ли неке повезнице или су у питању потпуно различити језици и стилови писања?
‒ Уколико упоредимо ова два језика, италијански језик припада романској групи и основа речи је другачија јер долази из латинског језика, док српски језик припада групи словенских језика, међутим, сама структура реченица и граматика су сличне, рецимо редослед реченичних чланова, прошло време, тако да је и ритам реченице сличан. Италијанска књижевност и стил писања, посебно када говоримо о литератури за децу, прати глобалне трендове савремене књижевности, које и домаћи аутори успешно прате, па се у томе огледа општи оквир писања који налазимо на обе стране. Приметна је и тенденција илустровања књига за децу, што је уочљиво и у књигама које сам имала част да преводим. Њих, поред самих прича, красе изузетне илустрације које веома привлаче пажњу, што је прилагођено данашњој деци.
Са којим тешкоћама сте се сусретали током преводилачке делатности, а у чему сте налазили задовољство и сматрате ли да је теже писати и преводити књижевна дела за децу или за одрасле?
‒ Без обзира на тешкоће које постоје, задовољство је велико, јер волим књижевност и то је нешто што ми је блиско, тако да радим оно што волим. У таквој ситуацији, тешкоћа нас наводи на размишљање и решавање недоумица, што чини да се осетите лепо, јер знате да радите на корист оних који ће то читати, а то су деца. Самим тим, одговорност је велика. Ја имам двоје деце и, када преводим, размишљам о томе када бих њима прочитала неку реченицу, да ли би је разумели, тако да приликом превођења за децу треба водити рачуна да то што преводимо буде јасно њима. То уме да буде тежак задатак, нарочито када неке реченице не можете превести буквално, већ их морате прилагодити свом језику, али и пренети суштину онога што је писац хтео да каже. Ту наступа креативност преводилаца, када ми дајемо један мали лични печат том преводу.
Прва књига у издању „Пчелицеˮ коју сте преводили јесте илустрована адаптација књиге „Мали Принцˮ, која је једно од најчитанијих и најпревођенијих дела светске књижевности за децу, али и за одрасле.
Шта нам ново доноси поменута адаптација у односу на оригинално издање које је свима добро познато и да ли Вам је то био велики изазов за рад?
‒ Сликовница „Мали Принцˮ је први књижевни текст који сам превела, због чега ми је било веома драго, јер је то књига која спада у првих пет најдражих књига које сам икада прочитала. Као велики поштовалац поруке коју носи та књига и као њен љубитељ, за мене је била велика одговорност радити управо на делу које сам прочитала много пута у различитим преводима и није било лако донети нешто своје у том преводу. Оно што ми је олакшало тај задатак јесте што је у овом издању текст препричала италијанска ауторка на начин да буде краћи и прилагођенији деци млађег узраста. „Мали Принцˮ у оригиналу јесте дечија књига, али носи важне поруке кроз многе метафоре које лакше могу да схвате деца старијег узраста, а намењена је и одраслима. Мало је лакше када се не преводи оригинално дело, већ сам се више држала форме коју је направила италијанска ауторка како бих избегла упадање у замку онога што је већ толико пута прочитано, превођено и познато.
Најновије „Пчеличиноˮ издање на коме сте радили је илустрована књига „Снежне речиˮ италијанске ауторке Валентине Мазели. Са каквим уметничким светом сте се сусрели овог пута и шта нам ова бајколика прича доноси?
‒ Када говоримо о „Снежним речимаˮ, ту кроз једну кратку причу заправо схватамо важност лепих речи, лепог обраћања, што ме је подсетило на нашу народну изреку: „Лепа реч и гвоздена врата отвара.ˮ Те лепе речи, лепа осећања, радост и комуникацију међу људима у ствари доносе деца и враћају неке давно заборављене речи, а снег који је пао представља метафору прочишћења и повратка одраслих у дечију перспективу. „Снежне речиˮ бих топло препоручила деци, али и одраслима, јер, када је буду читали својој деци, можда се сете и врате тим заборављеним вредностима.
С обзиром на то да сте се опробали и као оригинални аутор, посебно када је поезија у питању, да ли је по Вашем мишљењу теже писати или преводити и јесте ли некада преводили са матерњег на италијански језик?
‒ Сматрам да је „ауторˮ још увек озбиљна реч за мене, иако имам те моменте и потребу да сама нешто напишем и врло мали део тога је објављен у неким електронским часописима. Треба још доста да радим на себи да бих достигла квалитет који сматрам неопходним за стваралаштво, тако да себе видим као аматера још увек, јер и то захтева време и посвећеност које није лако наћи у свету брзине и обавеза, посебно за писање прозе. Тако да, лакше је преводити, јер читаоцима преносимо мисли и осећања неке друге особе, али је много већа одговорност, јер треба сачувати и пренети њихову идеју, док кроз ауторско писање читаоцима дајемо део себе што такође није нимало једноставно. Са италијанског на матерњи језик преводила сам различиту документацију, а књижевност још увек не, што не значи да се и то неће десити једног дана. То јесте тежи начин превођења, јер је потребно познавати страни језик подједнако као и матерњи да би се све пренело на прави начин.
Да ли желите да наставите да се бавите преводилаштвом и да ли је неопходно направити предах између два креативна процеса? Можете ли нам издвојити неку „снежну реченицуˮ на италијанском језику уз српски превод из поменуте књиге, која би се уклопила у будућу снежну атмосферу у нашем граду?
‒ Надам се наставку сарадње јер сам се пронашла у тој врсти посла. Уколико поседујете креативност у себи, она не тражи велике паузе, напротив, некада имам утисак да, када преводи иду одмах један за другим, лакше уђете у тај процес и остајете у њему, тако да и ефекат постаје све бољи, мозак почне да размишља на такав начин и брже се долази до идеја и решења. Најавила бих једну едицију од осам књига која ових дана излази у издању „Пчелицеˮ, од којих сам четири преводила ја, а остале четири моја колегиница Оливера Миловановић. Књиге из ове едиције намењене су деци која почињу да читају. Причице су животне, занимљиве и носе лепе поруке, нпр. о једној опасној учитељици која заправо уопште није опасна, о дечаку који доноси радост у своје место, о девојчици која делује осетљиво, али је заправо врло борбена и о њеним авантурама у школи… Поред дивних илустрација, реченице су такве да деца која су у почетним разредима основне школе могу да вежбају читање. Можда ми је ова едиција била најзахтевнија за превођење до сада због преношење написаног у духу нашег језика уз чување порука и атмосфере коју носе приче.
Књига „Снежне речиˮ се појавила у право време, јер, иако тренутно нема снежног покривача у нашем граду, свакако улазимо у зиму и очекујемо га, тако да би било лепо да тај снег и нас подсети да је комуникација важна, да треба некада пробудити дете у себи и да лепим речима побољшавамо међуљудске односе, јер тада се и ми лепше осећамо и задовољнији смо. Реченица из књиге за крај разговора: „Ci volevano parole giuste, buone e leggere per ricominciare da capo.ˮ („Биле су потребне праве речи, добре и лаке, да би се кренуло из почетка.ˮ)
Марија Миљуш
