Свети Никола је рођен у граду Патара (област Ликија у Малој Азији, данашња Турска) покрај Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана (цар између 253. и 260. године). Време у које се Свети Никола родио било је изузетно тешко и опасно за хришћане. Рим је неумољиво уништавао цркву и вернике. Страшне погроме прекидали су повремени периоди благостања. Још од 1. века и страдања архиђакона Стефана није било дужег, мирног периода за цркву. Дакле, мали Николај је растао у времену када је сам назив хришћанин са собом носио велики ризик. Но, то га није поколебало у вери.
Још као дете Никола је показивао необичне духовне дарове. Када је одрастао и изучио школе желео је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира. Када се Николи упокојише родитељи, који су били изузетно богати, он поче од свог наследства да помаже сиротињу делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског. У ово време је црква била богато обдарена епископима, готово сваки већи град имао је свог епископа, тако је и Николај постао епископ свог града.
Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе. Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година. Интересантно је да ни данас није познато због чега је Диоклецијан покренуо страшан прогон цркве када је његовој владавини било својствено то да се гнушао сваког облика насиља. Како било, цар је покренуо један од последњих великиг погрома у коме су многи хришћани страдали или били утамничени. Сурова политика коју је царство спроводило према хришћанима завршена је доласком Светог цара Константина на престо.
Доласком новог цара на власт хришћанство је добило дуго очекивану слободу која је гарантована чувеним Миланским едиктом из 313. године. Враћена је одуезета имовина, ослобођени су сужњи и држава је гарантовала сигурност хришћанима. У таквој клими црква је почела да цвета. Но, самим тим што је добила слободу почела је и злоупотреба исте. Наиме, један од аспеката тек задобијене слободе била је и могућност мисионарења и слободе кретања у циљу мисије. Веома брзо су почеле да ничу, или да се обнављају, чувене богословске школе. Две школе које су предњачиле биле су у Александрији и Антиохији. Сама епоха гоњења, дакле, није зауставила унутрашњи развој цркве. Овај развој тицао се и самог учења цркве. До цара Константина Великог црква је интерно решавала све спорове. Догађали су се многи спорови, јереси, расколи… али, до признавања цркве од стране државе све се догађало унутар цркве. Најчешће су сазивани помесни, локални, сабори, вршена је преписка између завађених страна. Међутим, доласком Константина на власт и признавањем цркве, дошло је до новог проблема. Наиме, црква је постала државна, иступила је у јавност и постала саборна на територији целе државе. Преписка је ишла лакше, клирици су путовали слободније из места у место, из провинције у провинцију. Управо је ова унитарност и довела до изузетно брзог ширења јереси као што је Аријева.
Арије је био презвитер (свештеник) из Александрије који се истицао бистрином и образовањем. Но, изучавајући јудејску традицију и античку философију почео је да у своје, теолошко, учење убацује доста идеја које нису биле православне. Тако је почео да подучава да је Господ Христос створено биће, које није Син Божји. На ову изјаву букнуо је пламен у цркви која се одмах упустила у покушај разрешења спора са Аријем. У одбрани исправног учења посебно су се истицали чувени Свети Атанасије Велики и Свети Николај Мирликијски. Позната је анегдота са Првог васељенског сабора (сабор који је цар Константин сазвао у Никеји са жељом да се на једном месту искупе сви теолози, епископи и истакнутији православни учитељи, да разреше Аријев спор) да Арије никако није одустајао од свог учења и да му је Свети Никола на крају ударио шамар да би га пробудио из заблуде у којој се налази и повратио га истинској цркви која је стуб и тврђава истине. Сабор је завршен победом православља, а Николино име је тек почело да исписује историју цркве.
Никола је до дубоке старости управљао црквом и чинио добра дела. Упокојио се у Господу 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мирликијске митрополије. Много година су његове мошти тамо почивале. У једанестом веку Османлије су освојиле целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бежали од стравичних злостављања. Године 1096. свети Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у„безбожничком граду” и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини, прерушен у трговца, са три брода пуна жита, посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Светитељу у част, у коме је Стефан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.
Спомен на дан смрти светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се свети Никола прославља и 22. маја (9. маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.
Интересантно је да је свети Никола у једном тренутку, у Америци, постао Санта Клаус, Деда Мраз. Веома је вероватно да су први европски морепловци и истраживачи, Викинзи, са собом донели и поштовање Светог Николе на америчко тло. Наиме, познато је да су дошавши на Гренланд прву цркву коју су подигли посветили управо светом Николи. Ово и не би требало да нас чуди узевши у обзир да су били морепловци, а да је свети Никола њихов заштитник. Колумбо је доспеће у Хаити искористио да, уз свештенике, 6. децембра 1492. освети и посвети луку светом Николи, у знак захвалности за срећно приспеће у Америку.
Протестантски пуританци су у 16. веку покушали да избаце било какав облик поштовања светитеља и посебно су имали намеру да избаце поштовање светог Николе у Енглеској. Њихов вид побожности одликује избацивање поштовања светитеља и празника. Оправдање им је да то води у идолопоклонство и да би то требало избећи по сваку цену. Наравно, сасвим су превидели смисао хришћанства, посебно у одбијању поштовања светитеља, који су се принели за цркву и народ Божји. Но, народ је толико дубоко усадио у себе поштовање светог Николе да није било могуће смањити, или избрисати, љубав људи према њему. Видевши да је немогуће у Европи постулирати овакво хришћанство они су то пробали да спроведу у Америци.
Овакав вид протестантског ниподаштавања празника довео је дотле да су у једном тренутку, срамно, само поштовање Божића свели на празник који не сме, и не би требало да се поштује. Ситуација је отишла дотле да су Квекери, Пуританци, Презвитеријанци… у Америци 25. децембар (дан Божића у Западном свету) игнорисали и да је био, између осталог, радни дан. Овакво понашање „хришћана” довело је дотле да су се људи на тај дан понашали непримерено, опијали, били склони физичким обрачунима… познато је да је тог дана, средином 19. века, избио сукоб између католичких Ираца и америчких протестаната. Ирци су потенцирали слављење Божића, уз све хришћанске одлике, док су их Американци у томе спречавали. Дошло је до физичког обрачуна који се завршио са доста повређених и страдалих. Ситуација је била толико напета да се морало изнаћи решење. Решењу су допринели немачки досељеници који су са собом донели и поштовање светог Николе, који је полако добијао облик породичног и дечјег празника. Почеле су да се штампају дечје књиге, сликовнице, бојанке… са светим Николом као главним јунаком.
Свети Никола се славио тако што је задржао одлике које је већ имао, али су му додате карактеристике везане за прослављање Божића. Посебно је раширено слављење светог Николе у току грађанског рата у Америци, када је Линколн у једном говору рекао да Север побеђује захваљујући свом заштитнику, светом Николи. Одмах након говора појавили су се цртежи на којима је Никола приказан као весели старац са дугом, седом брадом, у црвеној одећи и са глиненом лулом
Слике су полако давале облик и изглед какав је данас препознатљив у Америци. Избачена је лула, а и Свети Николаје добио име које га представља у Америци. Пошто су га Немци посебно поштовали, искоришћен је њихов израз Sankt Niklaus u настало је име Санта Клаус. Овако је свети Никола, од забрањеног и непожељног у Америци, захваљујући европским досељеницима, заузео место које и данас држи. На несрећу, његов лик је секуларизован и поистовећен са одређеним митским и фантастичним елементима.
Данас, у Америци, посебно пред почетак нове календарске године, интензивира се представљање лика Санта Клауса, посебно у рекламама за чувено газирано пиће. Тако је свети Никола од Светитеља, борца за цркву, заштитника слабих, деце… постао симбол који се повезује са крајње секуларним и, не толико, хришћанским обичајима.
Несрећна је замена теза у којој православни прихватају светог Николу као деда Мраза, не знајући да је, управо, Деда Мраз настао по узору на светог Николу. Старо мењамо новим и, неретко, неисправним веровањем. Традиције и вредности ране цркве, културе и обичаја православног хришћанства неретко занемарујемо као превазиђене. Но, када се наши обичаји трансформишу и позападњаче, примамо их раширених руку. Припадамо култури која је богата и има укорењену традицију, не би требало да се олако одричемо и прихватамо нове тековине које су, често, само прилагођени обичаји које већ имамо.
Вероучитељ Ђорђе Чоловић
