Књига Даниела Винцека и Борисава Челиковића „Планина, човек, биљка“ незаобилазна је за многе садашње истраживаче. Посебно може бити драгоцена за будуће биологе, географе, историчаре, геологе, екологе, социологе, етнографе… У ствари, за све оне који буду изучавали живот овог доба и ових наших простора. Даниел Винцек (1926-2021) је својим активностима шири простор Балкана учинио „видљивијим“ за цео свет, готово до детаља описујући, и стручно и „људски“, његове лепоте. Није дочекао да књига изађе за његовог живота. Дугогодишњи Винцеков пријатељ Челиковић сакупио је његове белешке, додао своје и сабрао их у ову јединствену књигу, издање „Службеног гласника“. Представили су је Борисав Челиковић и његови гости прошлог четвртка 30. новембра, у Библиотеци Међуопштинског историјског архива Чачак, чија је директорка Лела Павловић водила ово занимљиво „путовање по висинама”.
Даниел Винцек био је, не само планинар. Остаје познат и као утемељивач и власник прве Ботаничке баште у Црној Гори. У „Дуловину“ коју је основао на свом имању крај Колашина, баш као у Нојеву барку, доносио је примерке планинске флоре из целе Црне Горе. Био је велики научник-аматер, јер, иако није био ботаничар по струци, био је познат и признат од стручњака из целог света. Борисав Челиковић, историчар и уредник у Јавном предузећу „Службени гласник“, и сам планинар, високогорац, истакао је да је ова књига настала из дружења са Винцеком, кога је упознао 2004, случајно, како се и рађају велика пријатељства. Зато и у овом кратком разговору за „Чачански глас“, Челиковић, родом из Лозња испод Рајца, код Горњег Милановца, реч пријатељ користи уз широк осмех. „Дневник пријатељства“ је и поднаслов дела књиге који он потписује.
– И сам наслов књиге „позајмљен“ је из једног Винцековог текста. То пријатељство је, умногоме, утицало на мој и животни пут моје породице, на однос према другим људима, природи, планини, променило је моју перцепцију живота, одмора… Књига је, пре свега, омаж и моја захвалност Даниелу. Први део књиге садржи његове текстове о планинама и биљкама. Договорили смо се да ту књигу објавимо још 2008, али није нам се дало. На двогодишњицу његовог упокојења решио сам да наш договор, најзад, остварим. Хтео сам за ту књигу да напишем поговор, на десет-двадест страна, али сам написао 220! Желео сам да прикажем слојевитост нашег дружења, како је све нас дочекивао у свом дому, „упознавао“ нас са једном по једном црногорском планином, са другим људима, тако да смо свуда били дочекани раширених руку. Ово је дневник пријатељства и са многима другима, са којима нас је он упознао – испричао нам је Челиковић, уз објашњење да књига није водич, мада садржи шта све планине нуде, као и „упутства“ како им прићи, већ је, више налик путопису или дневнику личних утисака, догађаја… Наиме, црногорске планине, Дурмитор, Сињајевина, Оријен, Проклетије, Маганик…, непрегледних лепота, али и сурових услова и због многих опасности, описане су на око 460 страна уз 600 фотографија, не само као изазов за планинаре, већ и као дом за све малобројније становнике села и катуна, али и бројне биљне и животињске врсте.
– Ми у градовима живимо у кавезима, потпуно затворени, отуђени. Много тога нестаје и у природи пред нашим очима. Велика је разлика између планине сада и пре 20 година. Али, морамо се вратити где нам је место, а то је живот у складу са природом. То нам је једини пут опстанка! Планина је слобода – поручује Челиковић.
Пуковник у пензији др Миливоје Пајовић, најављен као историчар, публициста и песник, сматра да је реч о импресивној монографији и својеврсној антологији мозаичне структуре. Посебна вредност ове књиге, рекао је он, је језик оба аутора:
– Ако би ову књигу преломили као погачу, поделила би се на половину испуњену Винцековим текстовима, а други комад припада Челиковићу, у чијем парчету срећемо радознало, оштроумно и аналитичко опажање и мајсторски, вишеслојни опис „стаза, лица и предела“, како би рекао Андрић. Он Винцека назива планинским вртларом! – рекао је, поред осталог, др Пајовић.
За уредника издања Петра Арбутину књига је сведочанство дубоке оданости и пријатељства, која је почела да настаје од првог сусрета Винцека и Челиковића.
Судећи по свему реченом, планиначовекбиљка могу се писати баш овако, без пауза и зареза, као нова (или пра) реч, јер је књига, пре свега, посвета пријатељству и проповед о исконској потреби заједничког живота човека и природе. Тако су је и доживели говорници и многобројна публика у Међуопштинском историјском архиву у Чачку.
В. Тртовић
Данијел Винцек био је сарадник и београдског Института „Јосиф Панчић“. Његову Ботаничку башту „Дуловину“ посетило је више од 150.000 људи. Крајем 2018. Винцек је уступио држави Црној Гори као свој легат.
