ОДРЖАНО ПРЕДАВАЊЕ „РОДОЉУБЉЕ У НАСТАВИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ” ДР ВАЛЕНТИНЕ ПИТУЛИЋ
Предавање „Родољубље у настави Српског језика и књижевности” др Валентине Питулић потврдило је у којој је мери родољубље нераскидиво везано за српски идентитет. Културно-образовно вече одржано је у четвртак, 2. новембра 2023. године, у Малој сали Културног центра као сегмент манифестације „Дани Вука Караџића”. Организатор програма је Удружење „Чувари дела Вука Караџића” и Књижевни програм Културног центра Чачак.
ТОНОВИ КОЈИ СУ ДУБОКО У СРПСКОЈ ДУШИ
Вече сплетено око песама и књижевних дела родољубиве тематике најавила је Милкица Милетић, уредник Књижевног програма Културног центра. У уводном делу присутнима се обратила др Оливера Крупеж која је предавање др Питулић најавила посредством музичких прилога, које су извели ученици ОШ „Милица Павловић”.
Захваљујући припреми са професором музичке културе Виолетом Славковић, која више од деценије изузетно успешно води хор ОШ „Милица Павловић”, песму ,,Тамо далеко“ отпевао је део великог школског хора, ученици 73 одељења: Соња Васиљевић, Борис Василић, Јанко Видојевић, Дуња Ђурић, Јана Маринковић, Теодора Маркешевић, Јован Ружичић, Калина Секулић, Ана Тоскић и Марија Хаџи Гостиљац.
Др Крупеж истакла је културноисторијски контекст ове надалеко познате песме:
‒ Песма ,,Тамо далеко“ – која симболизује догађаје из 1916. Албанску голготу, што је повезује са Плавом гробницом, једном од ретких родољубивих песама које су преостале у школском програму. Текст песме има неколико варијанти које се певају од Далмације преко Србије до Грчке завршавајући се покличом `Живела Србија!` Тесла је уз њу јануара 1943. сахрањен у Америци. Свима препознатљива, попут националне химне, у себи носи снажан осећај националног идентитета и заветне поруке које се преносе из генерације у генерацију ‒ навела је др Крупеж.
Мила Алексић, професор музичке културе у две основне школе, члан КУД „Дукати”, обезбедила је музичку пратњу, а соло деонице песме „Весели се, српски роде” интерпретирала је Нађа Вукићевић, ученица шестог разреда ОШ „Милица Павловић”. Др Крупеж је подсетила да је ову родољубиву песму први пут отпевала 28. јуна 2019. Даница Црногорчевић, која је компоновала строфе, док је стихове и рефрен написао њен супруг Иван Црногорчевић, ђакон Цркве Св. Ђорђа у Подгорици.
Лира која је отелотворена на темељима јунаштвом и крвљу окупаног Косова била је неизоставни део вечери о мелодијама и речима родољубља. Песму „Ој, Косово, Косово” отпевала је уз пратњу хора Јана Маринковић. Др Крупеж је навела да је ова родољубива песма постала веома популарна у Србији након једностраног проглашења независности Косова 2008. Песму је тада изводила Ивана Жигон на протестима „Косово је Србија”.
На крилима музике и моћних речи о српству уводни део вечери био је полазиште за тумачење родољубља које је дубоко утемељено у српској души захваљујући свим облицима стваралаштва које је вековима преносило заветне поруке и истине, како у народној, тако и у ауторској књижевности.
НЕСАЛОМИВ ДУХ – НЕМА МАЛИХ СРЕДИНА И ТЕШКИХ ВРЕМЕНА!
Модератор скупа др Оливера Крупеж најавила је гошћу као личност која у себи носи немерљиву љубав према завичају и поседује истраживачки дух који неуморно делује на многим пољима. Чувајући завичајну баштину, даје изузетан допринос очувању свесрпског културног наслеђа. Навела је неколико одабраних сегмената из богате библиографије др Валентине Питулић с обзиром на то да се наслови објављених студија и огледа у публикацијама и зборницима са бројних научних конференција и скупова нижу на шест страница. Истакла је да су њени стручни и научни радови непресушни извор за истраживања из народне књижевности који може помоћи свим колегама у проналажењу одговора на бројна питања из те области.
Представљајући њен стваралачки опус, Оливера Крупеж je издвојила књигу Ивана С. Јастребова, „Обичаји и песме Срба у Турској (у Призрену, Пећи, Морави и Дебру), коју је др Валентина Питулић представила на претходним Вуковим данима. Овај руски посланик из 19. века који је волео Србе, сакупио је чудесно богатство народног стваралаштва, обичаја и свега што је везано за српски народ на просторима Старе Србије.
Захваљујући Валентини Питулић, која је дело приредила у сарадњи са др Бошком Сувајџићем, ова је изузетна књига 2020. године угледала светло дана у нашој земљи, иако је још 1889. објављена у Русији. Наводећи да је Валентина Питулић редовни професор на Филозофском факултету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Оливера Крупеж истакла је да не треба губити наду да је у питању привремено седиште и да ће се променом духа епохе неминовно променити и околности. Поред обавеза редовног професора на факултету и предавача у Богословији у Призрену, она стиже активно да учествује у раду установа културе, бројним одборима и саветима.
‒ Није могуће ваљано представити људе који оволико раде и поседују овакву енергију. Личност Валентине Питулић доказује да нема малих средина, нема тешких времена, када човек поседује несаломив дух, може да ствара на сваком месту и у свако време ‒ истакла је др Оливера Крупеж.
Рођена је 1963. у Београду, али се школовала и све време живи на Косову и Метохији. Дипломирала је на Филозофском факултету (Катедра за југословенску књижевност и српскохрватски језик) у Приштини (1986). Магистрирала је и докторирала на Филолошком факултету у Београду (Косовски бој у збиркама српских народних епских песама после Вука Караџића).
Од 1988. ради на Филозофском факултету Универзитета у Приштини на Катедри за југословенску књижевност, најпре као асистент а потом као доцент на предмету Народна књижевност. Др Питулић је објавила књиге: „Семантика божура” (2007); „Трагом архетипа”, „Од усмене ка писаној речи” (2011); „Усменост и веродостојност” (2012); „Саздаде се бела црква”, „Српско народно стваралаштво КиМ” (2018). Такође, приредила је следећа издања: Иван С. Јастребов, Обичаји и песме Срба у Турској, (у Призрену, Пећи, Морави и Дебру), приређивање и поговор Валентина Питулић и Бошко Сувајџић (2020), Часопис за књижевност, уметност, науку и културу „Рашка”, народна књижевност-поетичка истраживања, приредила В. Питулић, 1999, „Изникал ми струк босиљак”, лирске народне песме власотиначког краја, приредили Велимир Стаменковић и Валентина Питулић, 1999. Прикази: „Косово и Метохија у цивилизацијским токовима” (зборник радова Филоз. факултета у Косовској Митровици, уредила Валентина Питулић).
Учесник је на научном пројекту „Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду” Института за књижевност и уметност Београд. Члан је Матичног одбора за језик и књижевност МП, члан Управе Друштва за српски језик и књижевност Србије и члан Управе Удружења фолклориста Србије. Добитник је награде „Миле Недељковић” за најбољу књигу из савремене српске фолклористике. Члан Одбора Одељења за књижевност и језик Матице српске. Председник косовско-метохијског одбора Матице српске и члан Савета Међународног славистичког центра Филолошког факултета у Београду. Редовни је професор на Филозофском факултету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Предаје Српски језик и књижевност у Богословији у Призрену. Живи у Лешку.
Др Питулић се бави проблемом архетипова у народној књижевности, са посебним освртом на народне умотворине са Косова и Метохије које су биле донекле занемарене јер су се истраживања српске народне поезије базирала углавном на корпусу народних песама које је сакупио Вук Караџић. Материјално и нематеријално богатство културе Срба са КиМ непресушни је извор за очување идентитета српског народа у Старој Србији.
Њен рад показује да богатство манастира и цркава, старих натписа и рукописа, језичке културе, књижевног и етномузиколошког усменог стваралаштва, савременог књижевног и другог стваралаштва заслужује посебну бригу.
РОДОЉУБЉЕ КАО УПОРИШТЕ!
У оквиру скупа др Питулић је отворила значајно питање: „Куда даље и како ћемо кроз школу да оживимо оно прадедовско, оно што су нам наши преци оставили у залог?” Такође, осврнула се на речи Станислава Винавера који између два светска рата, пише белешку о томе како изостаје причешћивање деце поезијом и лепотом: „хиљаде, стотине хиљада омладине прошло је кроз незапамћену сувопарну школу без књижевности, без даха поезије, без заноса за изразом, без трагичног трагања за суштином реченог”.
На потребу неговања народне традиције др Питулић осврће се кроз питање свадбе као својеврсне потребе омладине да се у оквиру српских обичаја окрене нечему модерном.
‒ Кроз народну традицију ми ступамо у контакт са нашим прецима и учимо од њих какви смо били, како смо чували заједницу и како смо се, заправо, преко те заједнице бранили, између осталог и преко обредно-обичајне праксе. Тако долазимо од лирских песама до епских песама и, на крају, стожера, централног догађаја – Косовске битке и опредељења кнеза Лазара за царство небеско – посведочила је др Питулић.
Упозорила је да се присуство епике кроз школски програм завршава у првом разреду средње школе и навела да је данас младима тешко објаснити да се „неко жртвује за Царство небеско”. Садашње генерације не могу одмах да разумеју како је то било природно „да ти не буде жао да даш живот за отаџбину” јер су се времена променила. Међутим, човек се креће кроз време и мора да буде велики виртуоз да би ученици или студенти на часу разумели српску народну епику.
О мелодичности наших епских песама предавач износи њену перцепцију код младих генерација:
‒ Изгубили су ритам десетерца, они врло тешко разумеју и читају десетерац, испадну из десетерца па не виде да су испали. Дакле, врло је тешко, али на овим примерима песама ми обнављамо градиво и нама, заправо, ментално буде боље. После извесног времена млади то схвате и кажу да то нису знали – навела је.
Потребу да се традиција здружи са савременим др Питулић оживљава на примерима косовских песма које недре сам косовски завет. Епски каталог јунака, место седења за кнежевим столом у „Кнежевој вечери” др Питулић повезује са данашњицом и објашњава младим генерацијама:
‒ Обредна вечера код кнеза Лазара – сведочи да увек треба да се зна где ко седи. Нешто што је врло важно за ову нашу децу данас, мада не знам колико разумеју, важно је где нам је место! Ту ми је место, а ту ми није место. Није ми место да седнем у врх совре, као жени у мом крају, то не значи да негујемо нешто архаично, него је врло важно, а то нас учи наша народна литература, да човек у сваком тренутку зна где му је место…. Култ јунака, Косовска битка, а мислим да је то кључна ствар на часовима српског језика и књижевности, не да би то било пуко репродуковање наше епске поезије, него да бисмо ту учили како стоички да поднесемо невоље! Ништа не може младог човека да ојача као идеја косовког завета, као кнез Лазар који с радошћу улази у Косовску битку и ту се поништава смрт! Најстрашније је да човек има у себи страх према смрти, а зашто бисмо се бојали смрти кад Његош у градиву другог разреда средње школе каже: Славно мрите, кад мријет морате ‒ закључила је др Питулић.
Изузетан је преглед који је овај изузетан професор и посленик народних традиционалних вредности начинила својим освртом на ратна страдања српског народа и поновна васкрсења на темељима родољубља које је било упориште, о коме се приповедало, говорило и певало. Патриотизам, традиција и неговање исконског српског биће увек значајна нијанса ткања на разбоју књижевности која се зове српском захваљујући свему што је наша богата историја изнедрила!
Милица Матовић
