Родна Трнава и Чачак остали су у песнику Ранку Симовићу заувек. Радо и често им се враћао, о завичају писао. Па, иако је одавно постао „београдски Чачанин“, а и његова „вечна кућа“ од 2021. је у престоници, захваљујући разноврсном времеплову који су о њему и његовом стваралаштву приредили чланови Завичајног друштва „Чачани“, као да је сам песник поново „проговорио“ у Чачку. Вече насловљено „Омаж Ранку Симовићу – Зубља родољубља“ одржано је у понедељак, 6. новембра, у Галерији Народног музеја.
Модератор програма Милица Баковић, професор српској језика и књижевности и дугогодишњи библиотекар Градске библитеке, рекла је да је ово својеврсни омаж Ранку Симовићу, рођеном 1932. у Трнави, који је, изнад свега, волео Чачак, показујући то и кроз своје последње дело „Оно време кружока“, књигу сећања коју је чачанска Библиотека „Владислав Петковић Дис“ објавила 2005. године, у едицији „Врела”.
– Желели смо да представимо комплетно стваралаштво Ранка Симовића, са посебним освртом на ту књигу, јер је то његова „најчачанскија књига“, у којој је описао своје гимназијске дане. То је било неко друго време, потпуно неповратно, тако да младе генерације кроз ову књигу могу да сазнају како се некада другачије дружило, живело. По речима професора Предрага О. Ћурчића, који је рецензент ове књиге, било је то време када је из једног одељења, које је бројало 27 ученика, изнедрено 18 кумстава, тако да се те и потоње генерације и даље друже! Чачак је за њега увек био, како то каже Бранко В. Радичевић, „концентрат и највиша тачка света“ – рекла је Милица Баковић и додала да је у омажу потенцирана 1949, година када је Симовић готово заувек отишао из свог села у Београд и, како је сам записао, отиснуо се у непознато, када је, још увек непливач, гурнут у дубоку воду.
Подсетила је Милица Баковић на богато стваралаштво Ранка Симовића, који је за четрдесет три године написао и објавио бројне књиге – поезије за децу и одрасле, кратке приче, телевизијске сценарије, приручнике и уџбенике. Уз то је био уредник многих књига и часописа, а посебно је за завичај драгоцено „Врело“, часопис који је објављивало „Завичајно друштвo Трнава у Београду”. Песме су му у многим антологијама и зборницима, у лектирама и читанкама за основну школу, превођене на више језика. Био је уважен члан Удружења књижевника Србије и добитник више награда за поезију, приче и сценарија, неки су од података које је навела Милица Баковић.
Уз велику захваланост Завичајном друштву „Чачани“ на приређеној вечери, своја веома емотивна сећања на „чика Ранка“ поделила је са публиком Александра Мишић, професор српског језика и књижевности у чачанској Гимназији, рођена и одрасла у Трнави. Њена прича, како је истакла, намерно има лични тон, чак и док је говорила о Симовићевој поезији, овог пута љубавној из збирке „Да ње није“.
– Он је човек који је био у нашој близини, када смо ми били мали. Био је наш комшија, дивни песник детињства на кога смо били веома поносни, јер је ушао у читанке, зборнике… Писао је љубавну, родољубиву, мисаону поезију, а правник по струци… Био је благ, фин, достојанствен, један господин од кога се могло много научити. Изнад свега је волео своју Трнаву, уређивао је деценијама часопис „Врело“, у коме је са љубављу објављивао текстове о његовој Трнави, документарну грађу, као и песме и прилоге Трнаваца. У „Врелу“ су се нашли и моји први песнички кораци… Мислим да све оно што је учинио за српску књижевност далеко надраста оквире у којима се данас говори о њему – рекла је Александра, присетивши се и промоције последњег броја „Врела“ 2005. у тадашњем Дому војске и још једне промоције у Гимназији, када је представљена књига „После шездесет година“, у којој је описана генерација матураната 1951/1952. Било је то шест година касније… Поменула је Александра Мишић и касније сусрете са песником, у коме је увек видела неуморну енергију…
И њена мајка, Радмила Живковић, говорила је о песнику и о свему ономе што је урадио у свом родном селу. Како је рекла, „он живи и у поштовању Трнаваца, јер је он заточник родне Трнаве“.
О песнику, својим сусретима и разговорима са Ранком Симовићем, као и о књизи „Оно време кружока“, говорила је и Даница Оташевић, уредник књиге, за коју су рецензије написали Драган Шушић, Предраг О. Ћурчић и Радован М. Маринковић. Како је истакла Даница Оташевић, обимно и разноврсно списатељско дело Ранка Симовића, обухваћено великом биобиблиографијом, остаје посао за младе генерације:
– Велики је његов допринос за завичајну културу, за Гимназију, Библиотеку… Ишчитавањем свега што је остало иза Ранка Симовића, много тога је значајног и за историчаре и све друге који се буду бавили изучавањем ових времена.
Давна и времена тешка за Симовића, незаборав на родну Трнаву и одрастање, па и на Чачак, дочарани су и кроз одломак „Преображај ка грађанину“, из књиге дневничких записа „Оно време кружока“, који је публици говорио историчар Слободан Невољица. Својеврсни песнички времеплов дала је и Мира Аћимовић. Милица Допуђа, председница Управног одбора удружења „Чачани“, говорила је о посебним родбинским везама са песником и Трнавном, у којој је пре седам година обновила дедовину.
Кроз речи књижевника Ранка Симовића и сећања на њега ово је, на неки начин, био повратак у време прошло, које, кроз свој редовни програм, желе да сачувају у Завичајном друштву „Чачани“.
В. Т.
