МАРКО ЛУИС: „МУЗИКА ЈЕ ПЛЕЈЛИСТА НАШЕГ ЖИВОТАˮ
Постоје уметници који стварају музику, а постоје и они који јесу музика. Марко Луис је засигурно један од музичара који живи и дише музику, што се осећа у свим његовим разноликим песмама, а нарочито на концертима када дели своје композиције са верним слушаоцима. Један такав концерт очекује и Чачане 26. октобра у Културном ценру, што је и био један од разлога да поразговарамо са овим талентованим уметником о досадашњем раду, о новој песми која носи назив „Ја сам желеоˮ и начину на који ствара, доживљава и преноси другима музику коју носи у себи.
Имали смо прилику да чујемо Вашу нову песму „Ја сам желеоˮ, као и у песми „Ћутаћуˮ, осетили смо емоцију и сету због неких неостварених надања и пролазности времена. За чим трагате када је избор текстова у питању, а колико је тешко музиком пренети ту врсту осећаја и како изгледа процес стварања једне овакве песме?
‒ Као и у песмама „Ћутаћуˮ и „Ружицеˮ, аутор текста је поново талентовани Славко Миловановић, који је унео нови дух у моје песме. Публика је препознала те композиције и сви их певају на концертима. Ја сарађујем верно са неколико мојих блиских пријатеља у вези са текстовима. То су Маја Радивојевић, Божидар Ђуровић, Стева Милошевић, а сад и са мојом сестром Мајом, која је написала неколико текстова за нови албум. Волим да радим са тим људима зато што знају моју емоцију и напишу прелепе текстове које ја искрено осећам и изводим.
Која песма са досадашњих албума Вам је представљала највећи изазов, а која је превазишла Ваша очекивања и да ли се трудите да сваком новом песмом донесете нешто другачије?
‒ Највећи изазов била је песма „Shine on meˮ. То је био први сингл мог истоименог првог соло албума. Поред тога што је то песма којом сам желео да се први пут представим публици као соло извођач, ова композиција је била и тема мог мастер рада на Факултету драмских уметности. Песма је посебна за мене, а и за публику. То је песма која добија сваки пут исту реакцију и пажњу на концертима. Ја чак мислим да њено време још није дошло. 🙂 Нисам очекивао да ће моја официјална обрада за песму „Rockabyˮ да постане тако лепо прихваћена од стране публике. Захваљујући тој песми, моја фанбаза се проширила и песма је постала права мотивациона песма. Дан-данас добијам поруке како је та песма људе извукла из лоших фаза. Много ми је драго што моја музика позитивно делује на људе.
Музика је неисцрпно и БЕСКРАЈно поље инспирације и креативности, тако да сте се опробали и у песмама за децу и у филмској музици, у баладама и бржим ритмовима, сарадњи са другим уметницима и у самосталном раду. Шта Вам је сваки тај сегмент бављења музиком пружио и како је утицао на Ваш професионални развој?
‒ То све тако лепо „течеˮ и много сам срећан што нисам оптерећен, него само снимам оно што ме тренутно испуњава, преносим своје доживљаје и искуства преко музике публици. Дружим се у студију са мојим најдражим пријатељима и снимамо лепе песме. Углавном за мене, а некада и за друге уметнике. Видећемо шта је следеће… 🙂
Поменули смо Ваш ауторски рад током стварања музике, али праву слику о свом делу добијате тек током извођења нумера пред публиком. Како бисте описали тај тренутак када први пут представљате нову песму слушаоцима и може ли се очувати чаролија тог контакта и након великог броја извођења?
‒ Код мене је то специфично. Пошто ја нисам перфекциониста и често искористим први покушај када снимам песме, најчешће је онда случај да ту песму други пут у животу певам, а притом нисам је нешто пуно вежбао. Тада је посебно тешко и ствара притисак. Тај притисак доживљавам као „челенџˮ односно изазов. Када ту композицију свирамо дуго, онда она добије нову слику и извођење зато што успут често променимо или додајемо детаље.
Да ли постоје неке песме других музичара које бисте волели да изводите на својим концертима, а још увек нисте и да ли Вам прија када неко други изводи Ваше песме?
‒ Много волим да певам туђе песме. Те песме онда изводим као да су моје. Осетим их у свом фазону и на крају их прихватим као да су моје композиције. Рецимо, много волим песме групе „Irie FMˮ.
Многи за Вашу музику и глас кажу да су нешто другачије, посебно. Колико је тешко бити оригиналан у свету музике данас и да ли се на томе може свесно радити или се уметник рађа са тим?
‒ Данас је лакше него икад одскочити у мору песама. Данас је све дозвољено, а опет сви слично звуче. Зато је лако када си другачији, онда си једини у томе. После морате само да будете упорни и свака музика нађе своју публику.
Публика у Чачку веома се радује Вашем концерту 26. октобра у Дому културе. Да ли сте испратили нека од музичких дешавања и фестивала у граду на Морави који је ове године одабран за Националну престоницу културе и које су Ваше прве асоцијације на Чачак?
‒ Јао, па то је прелепо. Ја сам поносан што могу да будем део програма ове године. Видим да је било веома лепих концерата. Први пут држим концерт у Чачку, а знам да већ дуго имам публике у Чачку. Свирали смо неколико пута као „St. Louis Bandˮ у „Српском Пабуˮ и свирке су биле незаборавне.
У којој мери је, по Вашем мишљењу, музика важна за сваког од нас, од малих ногу до каснијег доба, да ли она улепшава не тако лепу стварност и сматрате ли да је музика више од слуха повезана са душом?
‒ Када човек „конзумираˮ музику, у његовом мозгу се дешава магија. Повезују се различити делови мозга. У случају када свирате инструмент или певате песму, онда се у мозгу дешава „октобарфестˮ. Музика је плејлиста нашег живота и даје нам могућност да помоћу ње путујемо кроз време и да доживимо нешто још једном.
Музика Марка Луиса носи у себи посебну магију која има моћ да тргне нашу душу из непомичности и да је подсети да постоје туга, сета, али и радост живљења – све оно што један живот носи са собом, а што уметници ослушкују, разумеју и преносе даље својим даром.
Марија Миљуш
Фотографије: Ренато Рене Мишколци
