На данашњи дан пре 143 године рођен је Чачанин Радоје Јанковић

„…чачански крај је, несумњиво, језгро нашег народа,… слемењача наше народне куће. Kрај између Овчара и Kаблара, Јелице, и одонуд, па преко Роћевића, Мораве и Вујна ка Руднику и Сувобору, и мало одонуд – то је стожер наше Државе у сваком погледу….“ (Део писма Чачанина Радоја Јанковића, Генералног конзула у Њујорку, упућено Удружењу Чачана у Београду у марту 1934 године.)

На данашњи дан пре 143 године, 21. октобра 1879. године, у Чачку је рођен Радоје Јанковић, официр, дипломата и писац, значајна личност српске, а поготово историје чачанског краја. Од 1934. године поносни је члан Удружења Чачана у Београду које је основано свега две године раније. Чланак је отпочет Јанковићевим речима „…чачански крај је, несумњиво, језгро нашег народа,…“ које су у неку руку лајтмотив и идеја водиља Удружења Чачана у Београду и вишедеценијски подсетник генерацијама Чачана да не забораве ко су, одакле потичу, какву историјску традицију баштине, и која животна начела треба да негују.

Радоје Јанковић рођен је у Чачку 21. октобра 1879. године (8. октобар по старом календару). За Чачак остаје везан нераскидивим нитима, у свакој прилици истичући поносно да је пореклом Чачанин. Јанковић је рођен као четврто дете оца Миливоја, тада кафеџије, а касније државног службеника, и мајке Милке Јанковић, кћерке свештеника Сретеновића из Дедеваца. Имао је сестру близнакињу Радојку која је умрла одмах после порођаја. Миливоје и Милка Јанковић од деце су имали још старију кћи Драгу (мајку једне од првих чачанских глумица Десанке Десе Дугалић) и два сина Тихомира и Петра који су нажалост страдали у рату. Радоје је образовање започео у Чачку, у чачанској Гимназији, да би га наставио у Лозници у Лесковцу, а потом у Београду у подофицирској школи и Војној академији. О томе је оставио рукопис под називом „Моји записи“. Током гимназијских дана друговао је са чачанским песником Владиславом Петковићем Дисом, коњичким мајором Михаилом Гавровићем (још једна недовољно истакнута личност из историје чачанског краја, херојски погинуо 1914. године у Срему, Јанковић га описао као див-јунака у својој приповетки „Kоњаник“).

Јанковићеву заоставштину кћерка Видосава поклонила је Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“ из Чачка. На материјалу је радила, и даље ради, госпођа Даница Оташевић, новинар, писац, уредник, библиотекар и дугогодишњи директор Градске библиотеке у Чачку. О свом истраживању објавила је више научних радова, а приредила је за издавање и Јанковићеву књигу „У вихору Октобарске револуције (1916-1918.)“ (ИK Прометеј 2019.). Они који желе да више сазнају од животу Радоја Јанковића могу прочитати његову биографију коју је сачинила госпођа Даница Оташевић

(https://drive.google.com/file/d/1GuSOd179p7oc0LJ737SxoN2RhBvewExi/view?usp=sharing).

Сам Јанковићев стил бележења догађаја којима је присуствовао даје нам наду да ће проучавањем ове грађе бити откривено доста занимљивих, нових и корисних чињеница из историје Србије и чачанског краја. Верујемо да ће будуће време дати Јанковићу место у нашој националној историји какво заслужује. До тада, завршићемо онако како смо и почели, цитатом Јанковићевих речи:“…чачански крај је, несумњиво, језгро нашег народа,… слемењача наше народне куће. Kрај између Овчара и Kаблара, Јелице, и одонуд, па преко Роћевића, Мораве и Вујна ка Руднику и Сувобору, и мало одонуд – то је стожер наше Државе у сваком погледу….“

Извор: Удружења Чачана у Београду

Slične Vesti