ТРЕЋА НАГРАДА ЗА ФИЛМ „ПЛАНИНА“
„Филић – филмић“, конкурс кратког документарно-играног филма младих стваралаца се, већ три године заредом, одржава у знак сећања на трагично страдалог младића Стефана Филића из Велике Плане. Овај заљубљеник у краткометражне филмове, са непуних деветнаест година бездушно је пребијен на смрт, бранећи млађег брата 2020. испред једне дискотеке у овом граду, о чему су тада писале све новине.
Професорка српског језика и књижевности из Гимназије у Чачку, Александра Мишић, сасвим случајно видела је конкурс на интернету. Распитала се међу својим ђацима да ли неко жели да учествује и врло брзо окупила тим.
Тај тим се састоји од шест ученика Гимназије: Маше Шиљковић, Анђеле Ружичић, Исидоре Ђуреин, Мине Гошњић, Теодоре Тодосијевић и Михаила Вукићевића. Свако је имао неки задатак. Михаило је написао сценарио; Маша и Анђела су биле главне глумице; Мина је снимала; Теодора је урадила монтажу; а Исидора, редитељка, била је нит која спаја све улоге у једну целину, филм.
Од почетка су знали о чему ће тај филм говорити. Њихова менторка, професорка Мишић, дала им је ветар у леђа и брзо су кренули у реализацију идеје. Ево и професоркиног пропратног текста:
„Прошле године у нашој школи, Гимназији у Чачку, суочили смо се са једним страшним догађајем. Ученица треће године је, из до сада још неутврђених разлога, извршила самоубиство скочивши кроз прозор солитера у центру града. Сви су били ужаснути и потресени, а са ученицима смо дуго и све до данас, разговарали о томе. Зашто је крила да има неки проблем? Како је могуће да нико, ни у школи, ни код куће, није приметио да је њој тешко? Да ли смо могли да спречимо трагедију?
Када се на интернету појавио конкурс за кратки филм, није било дилеме: у десетак минута сложићемо причу о томе како је могло бити да смо сви, као друштво, реаговали на време. Ово је прича о Сари. И о нама, бољима. Без обзира на исход конкурса, она кроз овај филм живи. И у нашим сећањима, вечно.
Филм носи назив „Планина” и потребно га је објаснити.
Свако од нас има неку своју планину, озбиљну препреку која га мучи, а коју мора да пређе. Андрић је рекао да и читајући, прелази брдо, у почетку тешко, а касније све лакше. Понекад је неопходно да нам неко у том успињању помогне, јер не можемо сами. Главна јунакиња се зове Тара, по лепој планини, што такође, није случајно. Она, нажалост, није имала никога у најтежим тренуцима, али њено страдање може бити наук и опомена другима да се обрате за помоћ. То је смисао овог филма.”
И тако, „Планина“ је угледала светлост дана, мада то није било тако лако. Реализација филма је трајала скоро три недеље. Ученици су, поред школских обавеза, посветили време снимању, како радним данима, тако и викендом. Поред разних потешкоћа, успели су да доврше филм на време и пошаљу га на даљу евалуацију.
Конкуренција је била оштра; на такмичењу је учествовало неколико десетина филмова из Централне Србије, из Војводине и са Косова. У таквој конкуренцији, освојили су треће место! Присуствовали су додели награде у Културном центру Велика Плана, где им је председник општине доделио лаптоп и статуете и вратили се у Чачак с мноштвом лепих утисака.
Овај конкурс ће, без сумње, остати запамћен, као и дечак у чију част се одржава.
Вршњачко насиље је велики проблем данашњице. Некада га не приметимо док не буде прекасно, а некада одједном плане толико јако да неко плати животом. Стефанов пример нажалост није издвојен случај. У одјавној шпици награђеног филма гимназијалаца написано је:
„Потражи помоћ.
Пређи преко своје планине.
Неко брине за тебе.“
Ускоро се очекује и чачанска премијера овог остварења у Гимназији.
Михаило Вукићевић, ученик Гимназије
