МАРИЈАНА РАКИЋЕВИЋ – „СЛИКА ЈЕ ЗА МЕНЕ ПРОЗОР КА ДРУГИМ ДИМЕНЗИЈАМАˮ
Разговоре о уметности можемо водити са различитим људима који својим делима лако прелазе оквире светова и нуде нам неке другачије визије стварности, али разговарати са талентованом и посебном уметницом каква је Маријана Ракићевић, родом из Чачка, која је добила једну у низу награда и признања за свој рад, овога пута на II Бијеналу Фантастике, отворило нам је прозор у свест и подсвест једне истинске уметничке душе која боји спољашњи свет својим бојама, али и несебично даје другима елементе свог унутарњег света који фантастички уобличава ликовним средствима.
Пре неколико дана отворено је II Бијенале Фантастике у Задужбини Илије М. Коларца, где сте добили награду за најбољег младог уметника у области фантастике. Шта ова награда значи за Ваш досадашњи, шта за будући рад, а шта за Вас лично?
‒ У питању је награда ,,Перспектива” која се додељује најбољем младом уметнику у области фантастичног, метафизичког и надреалног сликарства. Поред ње додељују се и Гран При Бијенала и Награда за животно дело. Велика је конкуренција сјајних сликара на српској уметничкој сцени. Изабрано је 25 аутора за овогодишње Бијенале, док 4 уметника учествују по позиву. За сваког ствараоца који је заронио у свет уметности и почео да живи таквим животом награда представља велико признање за дотадашњи рад. ,,Перспектива” је за мене част и подстрек који ме још више инспирише да истрајем на путу стваралаштва који је сам по себи подвиг и изискује велику вољу, љубав, упорност, дисциплину, посвећеност и веру.
Шта је највише утицало на то да себе препознате баш у фантастици и које Вам све могућности пружа овај вид уметничког изражавања?
‒ Фантастика је поље маште и даје нам слободу да истражимо и визуализујемо светове који превазилазе границе наше свакодневне стварности. То је чини узбудљивом. Ја фантастику осећам кроз себе у свету у коме живим. Препознавање у фантастици је дошло спонтано на крају друге године студија на Факултету примењених уметности. Паралелно са усавршавањем реалистичког сликарства на академији, мој унутрашњи свет је кипео. У погледу улоге слике, реализам је представљао један ограничавајући простор. Слика је за мене прозор у друге димензије. Једноставно, опонашање видљивог ме није задовољавало. Иако ми је скретана пажња да треба да се бавим реализмом, окренула сам се ликовном уобличавању унутрашњег света сачињеног од предела које, верујем, никад нећу истражити, јер су сваког дана све шири захваљујући новим искуствима у животу.
Које теме сте најчешће обрађивали у свом досадашњем раду и да ли свака Ваша слика носи неку поруку?
‒ Не водим се темом кроз рад, већ скицирам идеје које се изненада јављају. Често оне, на први поглед, нису кохерентне, али током настајања слике увек се испостави да је та идеја дошла са разлогом. Та слика заједно са осталим делима на крају представља свеукупно размишљање о положају човека у свету, о томе у шта верујемо, какав систем вредности се неприметно, а насилно, намеће, какво је стање људског духа. Неки сликари се држе тематског оквира што веома поштујем. Уметник слика онако како осећа. Свака слика носи поруку, јер да не носи не би ни имало смисла да се ствара. Уметност је и средство комуникације.
Успешно сте се бавили и глумом и прошле године сте добили награду на Међународном фестивалу аматерског филма „Жиселˮ у Омољици за главну женску улогу. Каква искуства носите одатле и шта глума пружа Вашем уметничком бићу што можда не налазите у сликарству?
‒ Моје слике су често позорница на којој улоге играју симболичке и алегоријске фигуре. Филм ми је био и изазов и игра у којој сам се осећала спонтано и природно – имала сам утисак да сам ја један од својих измаштаних ликова.
Три Ваша рада коришћена су и као илустрације за збирку прича „Мапе заумљаˮ Братислава Бежанића. Јесте ли задовољни како су се ваше слике уклопиле у тај литерарни космос и да ли бисте се опробали у илустровању одређених књига у будућности?
‒ Задовољство је било што је Братислав препознао снагу изабраних радова и нашао нит која је заједничка са његовим унутрашњим литералним космосом. Нисам никад размишљала о илустровању одређених књига. Никад се не зна шта носи живот. Ако се појави занимљив пројекат за сарадњу, што да не.
Колико су студије уметности утицале на формирање Вашег садашњег стила, да ли је било тешко након дипломирања изборити се за своје место и можете ли живети од своје уметности?
‒ Факултети нуде формално образовање ‒ граде темеље за даље надограђивање и упућују на нека знања до којих можда никада не бисмо дошли аутодидакцијом. На факултету сам још више усавршила цртачку вештину коју сам стекла на часовима код Драгана Јовановића, академског сликара из Чачка. То је основа од које сам пошла. Узалудне су студије ако нема константне жеље за радом и константног рада. Факултети не припремају студенте за стварни живот који их чека, па се многи осећају ,,као муве без главе” након завршетка студија, а неки и одустану. Нису студије пресудне за формирање неког стила, стил се често и промени кроз живот и рад. Постоје сјајни сликари који нису никада похађали уметничке факултете, а живот су посветили уметности. Живот у Београду је поприлично буран: велико стециште људи, велике гужве, скупо становање, у свему је велика конкуренција. Моја срећа је била та да сам имала пријатеље који су ми помогли у моментима када је требало обезбедити основне услове за рад и колекционаре који су куповали радове. Иако је култура обележје сваке државе, у њу се веома мало улаже па младим сликарима остаје да се сами сналазе и истрају на том путу. Срећом постоје људи који препознају и цене стваралаштво. За сваку слику, поготово у области фантастике и метафизике, неопходно је много времена, одрицања, много посла и промишљања, што је веома тешко извести након 10 сати проведених на неком другом послу.
Где све у Чачку можемо наићи на Ваше радове, а шта је од оног Чачка из Вашег детињства и одрастања заувек сачувано у Вама?
‒ На радове у Чачку можете наићи у колекцији господина Војкана Лукића, који је нажалост скоро преминуо. Из мог детињства је заувек у мени сачувано моје одрастање са породицом на селу, изворска вода, чист ваздух, тихе звездане ноћи, природа, тишина.
Да ли је живот лепши или тежи када се посматра очима уметника и постоји ли нека слика у историји уметности која се бар делимично поклапа са Вашом визијом света?
‒ Мислим да је виђење света индивидуално, јер гледамо на свет кроз филтере сопствених искустава стечених кроз живот. Мењајући себе, човек мења и поглед на живот. Уметници имају способност да оно што је ван-појавно, као што су осећања, ликовно представе, а како ће то урадити искључиво зависи од њихове вештине, карактера, знања, сензибилитета, али и самог процеса рада. Кроз сликање се суочавамо са собом. Као пример из историје уметности навешћу ,,Врт уживања” и ,,Пакао” Хијеронимуса Боша. То су међусобно дијаметрални делови једне слике, као што је и свет у коме живимо. Наткривени духовним смогом не смемо да заборавимо да постоји истинска лепота свуда око нас – од најситнијих бића, флоре и фауне, лепоте у нама самима па све до Космоса.
Марија Миљуш
Фото: Душко Вукић
