“ПРЕЋУТАНА КУЛТУРНА ИСТОРИЈА СРБА”, АУТОРА ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА, БУДИ РАДОЗНАЛОСТ И ПРИВЛАЧИ ПАЖЊУ ЧИТАЛАЦА
У организацији Књижевног програма Културног центра, у сали Стартап центра НТП–а, у уторак, 10. октобра, одржана је промоција занимљиве књиге “Прећутана културна историја Срба”, чији поднаслов “На трагу скривеног и забрањеног наслеђа”, буди радозналост и привлачи пажњу читалаца. “Народ који има Хиландар, Пећку Патријаршију и Грачаницу, фрушкогорску и овчарско–кабларску Свету Гору, народ Мирослављевог јеванђеља и “Слова љубве”, Јефимије и Стефана Лазаревића, има одговорност не само да сачува, него и да преда сачувано”. О књизи су говорили аутор Владимир Димитријевић и уредник Никола Маринковић.
Једна од кључних тема којом се Владимир Димитријевић бавио у целокупном досадашњем раду су, како каже, управо те прећутане линије, те наше културе, нарочито у доба идеолошког остракизма комунистичког режима. То су људи који су на овај, или онај начин, били занемарени у потпуности, или су неки аспекти њиховог стваралаштва били занемарени.
– Неки аспекти занемарености су присутни код Ракића, Дучића, или код Станислава Винавера, чије је српско родољубље потискивано, мада је њихово књижевно дело могло да се сретне. Довољно је сетити се да је Милан Ракић, као добровољац, учествовао у ослобађању Косова, 1912. године; да је Јован Дучић у својој емигрантској публицистици, од 1941. до 1943. године, у Америци јасно ставио до знања зашто верује у Бога и српство, а да је Станислав Винавер читавим својим бићем настојао да српству прибави културни легитимитет и да је он то звао “паметним србовањем”. Други аспект су људи који су били потпуно занемарени, прећутани, прецртани, или људи који су били у срединама. Таква је прича о оцу Љубодрагу Петровићу, великом српском свештенику у Београду, који је основао Мисионарску школу при Храму Светог Александра Невског. Таква је и прича о људима попут Предрага Драгића Кијука, који је у интелектуалним мрежама био изузетно битан и значајан у том периоду српске културне историје, а који су због таквог становишта, такође, имали неку врсту одмакнутости од медија и свега осталог. Највећу захвалност, наравно, дугујем србском полихистору, Предрагу Р. Драгићу Кијуку, који ме је стално подстицао на даљи рад, јер се и сам, читавог живота, бавио темом прецртаних и прећутаних наших писаца. Зато сам му, између осталог, и посветио највише страница у “Прећутаној историји”. У Удружењу књижевника Србије он је покренуо библиотеку “Српска дијаспора”, и тамо објављивао дела Дојне Галић-Бар, Милутина Деврње, Ненада Петровића, Добривоја Томића, Саве Јанковића, и других сјајних, али непознатих, бегунаца од Титотопије. Кијук је био човек који се, младићки, одушевљавао сваком новооткривеном вредношћу. Никако не треба заборавити ни људе попут Љубомира Мицића, чувеног оснивача авангардног покрета зеинтизам, који је имао сараднике из читаве Европе, а који је управо због тих својих српских становишта био одбачен у послератној, комунистичкој културној средини – рекао је за наш лист Владимир Димитријевић, аутор књиге “Прећутана културна историја Срба”.
Циљ књиге је да покаже како су постојали континуитети српске културе, чак кад је она била забрањена и прећутана, и да кроз неке људе који су били на маргини то објасни.
– У књизи се налазе и портрети композитора народне музике, који следе изворну линију. То су Драгиша Недовић, или Обрен Пјевовић, за које сам сматрао да је управо та врста њиховог мелодијског доприноса очувању српског идентитета била веома важна, у пресудном периоду, када је наша култура била маргинализована и потиснута. Ако је култура једно саборно памћење, народно, онда је управо то мој допринос борби против заборава, а заборав је у овом тренутку један од веома важних метода за брисање идентитета читавих народа и цивилизација – нагласио је Димитријевић.
Дакле, основна идеја књиге је културно памћење, тј. како је рекао песник Предраг Павловић, “у рату који брише сећање, само памћење може да нам помогне да опстане култура”. А како је на почетку разговора рекао наш саговорник да је ова тема једна од кључних којима се бави, не изненађује чињеница да је припремио нову књигу, под називом “Између Бога и Групулекса”, која има сличне есеје, која говори о таквим феноменима и људима. Групулекс је име ђавола у списима Леонида Шејка, чувеног оснивача Медијале.
Професор српског језика и књижевности у Гимназији Владимир Димитријевић рођен је 1969. године у Чачку, где је завршио основну школу и Гимназију. Дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, 1994. године, а магистрирао 2010. Докторирао је 2016. године, са радом под насловом “Владимир Вујић као књижевник, критичар и полемичар у контексту књижевних процеса између два светска рата”. Још као студент, од 1991. активно је укључен у рад Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду и Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, као организатор предавања и других видова хришћанско-просветне делатности. Са екипом православних мисионара, предвођених протојерејем-ставрофором Хаxи Љубодрагом Петровићем, посетио је преко 50 градова и одржао више од 200 предавања разним поводима. Аутор је десетина и стотина књига и чланака… Само је део богате биографије др Владимира Димитријевића.
Н. Р.
“СПОМЕНИК ОД РЕЧИ” ЗА ДРАГИШУ НЕДОВИЋА И ОБРЕНА ПЈЕВОВИЋА
– Како су говорили Платон и Конфучије, од стања музике у држави зависи стање те државе. Ако је Драгиша Недовић, напаћени и сиромашни славуј из Крагујевца, иза себе оставио “Стани, стани Ибар водо”, “Лепе ли су, нано, Гружанке девојке”, “Обраше се виногради”, “Јесен прође, ја се не ожених”, “Ајд д идемо, Радо”, “Текла река Лепеница”, “Јутрос ми је ружа процветала”, “У лијепом старом граду Вишеграду”, “Прођох Босном кроз градове”, онда је то човек који заслужује да му се, ако никакав други, подигне споменик од речи: он је Србе, у доба титоистичке американизације, спасавао за матерњу мелодију. И Обрен Пјевовић, аутор песама попут “Моравског предвечерја”, “Мрчајевци, моје родно село”, неуморни чувар шумадијског поја, који је, због оданости себи и своме, долазио и у сукобе са идеолошким керберима србијанског титоизма, заслужује исто – каже Владимир Димитријевић.
