„ПЕСМА ЈЕ БИЛА САЗДАНА У МЕНИ…”

ПРЕДСТАВЉЕН ПЕСНИЧКИ ПРВЕНАЦ ЧАЧАНИНА ПАВЛА САВИЋЕВИЋА

У уторак, 5. септембра, у 19.00 часова, у кафићу ,,Diverso” Чачани су имали прилику да аплаузом дочекају песнички првенац младог Павла Савићевића! Необично именована речју српскословенског порекла: „ЈЕСТАСТВО” означава збирку песама којом Савићевићево перо објашњава значење суштине, бити, душе…

‒ Име је настало тако што сам читао дело „Слово љубве” деспота Стефана Лазаревића, ту сам пронашао реч „јестаство”. Била ми је на први мах интересантна, а ако погледамо корен речи, она објашњава оно што јесмо, суштину, бит, нашу душу, нешто што потуче из природе, нешто исконско у нама. С обзиром на то да су песме окренуте филозофији и љубави, можемо рећи да је то наша суштина – протумачио је Павле Савићевић, аутор збирке.

Писање ове збирке трајало је око три године, неких две године аутор је бележио стихове, а онда у једној години је обављено техничко уређивање, лектура, коректура, рецензија, припрема штампе и проналазак људи који су му, како наводи, били изузетна подршка! Савићевић захвално истиче да је за штампања ове збирке покровитељ био Град Чачак. Процес отелотворења збирке Савићевић објашњава:

‒ Ја сам захваљујући својим песмама постао песничар, па тек песник. Уз помоћ њих прво сам се борио и пробија кроз живот, и та моја психотерапија коју сам називао писањем некако је у следећем тренутку прерасла у нешто сасвим друго. Наиме, када су то познати београдски песници и чачански професори књижевности препознали и видели неки квалитет у свему томе, онда сам схватио да то не треба да остане у фиоци, већ треба да угледа светлост дана. Дакле, велику подршку су ми пружили моји професори. Професор Крунић ми је предавао у Гимназији, а ту је професорка Драгана Мијушковић, која ми је предавала у основној школи, њих двоје су ме подржали тако што је професор Крунић написао предговор, а професорка Мијушковић поговор ‒ истакао је аутор.

У складу са претходним, објшњено је како су песме понаособ настајале. Тај пут је био својеврсни проналазак пута ка почишћењу мисли које су окупирале младог Павла.

‒ Песме сам уређивао и ту форму доводио до што боље варијанте, али на крају сам схватио да, ипак, треба да буде завршено, а не сасвим савршено. У целом том процесу сам се водио реченицом: „Кад год помислиш да си мали, сети се да су сви универзуми у тебе стали!” навео је Савићевић.

О настанку и форми ове лире, карактеристикама стиха и питању шта читаоца чека када се раскриле корице, Савићевић наводи:

‒ Нема одређених тематских кругова, преплићу се философске и љубавне теме. Несвакидашње су јер немају наслове, већ први стих глуми наслов. Тај стих је подебљан и увећан, отуда он глуми наслов. Сматрао сам да бих наслове на силу калемио, то нисам желео. Отприлике, песме су настајале у 2.00 или 3.00 после поноћи, када не могу да заспим. Тада сам писао, а након написане песме сам успевао да заспим. Необјашњиво је како је долазила инспирација. Та цела песма је била саздана у мени у датом тренутку, а оно што је занимљиво јесте да сам две песме написао руком, остале сам бележио на лаптопу.

Аутор о својој првој књизи поручује да је изазов био преточити сва његова надахнућа у стихове!

‒ Песме ове збирке представљају непроценљиву ризницу чистих и искрених осећања једног младог човека који кроз љубав трага за смислом и уверава нас да тај пут у нама отвара нови свет. Таква размишљања представљаће путоказ свим људима да верују у љубав и да сањају отворених очију како би на прави начин сагледали свој живот и урадили нешто вредно у њему – посведочио је аутор.

Професор Крунић и професор Драгана Мијушковић публици су пренели своје импресије о стиховима, али и својеврсни суд предавача и књижевног притичара песничког првенца свог ученика.