ЖИВОТНА ПАРТИЈА НА БОЈНОМ ПОЉУ
На дан када је 1914. године, 15. августа, почела чувена Церска битка у Првом светском рату у којој је српска војска потукла далеко бројнију аустроугарску, и извојевала прву савезничку победу у Великом рату, иначе велико двориште Народног музеја у Чачку, било је тесно за све оне који су желели да премијерно виде позоришну представу „Шах – мат”, чији је интегрални део и играни филм о славном војводи Степи Степановићу, једном од најистакнутијих и највољенијих српских војвода, који је по личној жељи последњу деценију живота провео у Чачку.
У част и славу српских јунака и војводе Степе, у уторак, 15. августа, стајало се готово два сата, јер је око 150 места за седење публика заузимала и сат и по пре почетка представе. Припремање представе и снимање филма „Чачански глас“ је детаљно и ексклузивно најавио средином јуна, као један од престоничких програма „Чачанске родне“. Представа ће трајати, у међувремену ће бити играна на Смедеревској тврђави, а чачанска реприза се очекује у другој половини септембра.
Ова комбинована ретроспективна драма, настала на историјским чињеницама, садашњости и уметничкој фикцији урађена је у копродукцији „Морава театра“ и Града Чачка. Глумац Владимир Јоцовић је и редитељ филма и представе у којој игра краља Александра I Карађорђевића, а у овој улози није први пут. Аутор текста је Миљан Губеринић, коме је припала улога славног војводе Степе Степановића. Вилу игра Миња Ђелкапић, ађутанта Радош Теофиловић, а уз трубача Ђурађа Танкосића, у завршним сценама су и Србски православни појци. Поред главих јунака, појављују се и Милош Крстовић као италијански каменорезац Франческо Бербеља (градитељ споменика према нацрту војводе Степе на Чачанском гробљу), Ивица Тодоровић, Иван Перковић, уз подршку великог броја статиста. Костимограф је Магдалена Влајић, сценограф Сретен Јоцовић. Израда филма поверена је Бус Плус Продукцији Чачак, директор фотографије је Слободан Вукајловић, монтажер Милена Гавриловић, камера Ђорђе Илић. Техничку подршку пружио је „Еуро тон“ Крагујевац, а организатор је Александра Илић.
Док у Степиној кући у Чачку теку пензионерски дани, уз надмудривање кроз партију шаха која је заправо „више од игре“, за столом, који се налази у првом плану сценографије, уз укупно три чаше вина испијене, док је трајало преиспитивање, дуго преговарање и размена мишљања, па и одлуке по које је дошао краљ Александар Први Карађорђевић, на филмском платну се развија једна животна прича. Од колевке, па до гроба, школовање, узрастање до српског војсковође… Рођен 28. фебруара 1856. у селу Кумодраж надомак Београда, умро у Чачку, 27. априла 1929.
Драма обилује играним видео-записима који кроз ретроспективу догађаја дају гледаоцу увид у значајна дешавања током војводиног живота. Даје осврт на најзначајније моменте у новијој српској историји, највеће битке и војне успехе: Битка на Једрене, Церска битка, пробој Солунског фронта… Почетак Великог рата (ултиматум Краљевини, писмо цару Николају за помоћ, слутња у почетак рата), стварање Краљевине СХС и односи међу народима у тадашњој држави, али и Степино одбијање места председавајућег Министарског савета Краљевине СХС, упркос захтеву краља Александра Првог Карађорђевића.
Филмски кадрови снимани су на локацијама у Чачку, Смедереву, на Каблару, у Зворнику, Белом двору у Београду… Прва клапа пала је почетком јуна ове године на Градском гробљу у Чачку, потом и у кафани „Младост“, а снимање је настављено у селу Врнчани на Каблару и у вили Обреновића у Смедереву.
Представа „Шах-мат“ је прича о животној партији коју је сам војвода Степа одиграо на бојном, а краљ Александар Први, на политичком пољу. Прича о војничком ауторитету, талентованом стратегу, спремном да ризикује и кроз непослушност самом краљу у одсудним тренуцима. Прича о скромном, прецизном, врцавом духу, поштењу и темпераменту, мудрости, патриотизму, одлучности… О спремности, пре на казну, него на награду, о реалном односу према личним амбицијма и способностима, годинама и знању… О Чачку у коме је пронашао мир…
Одломци из дијалога војводе Степе са каменоресцем Франческом Бербељом одражавају његов став, прецизност, духовитост…
„Ако ће ме неко упамтити без писанија по споменику, то значи да сам заслужио…“ – Вама је место у Пантеону, тамо где леже заслужни за нашу отаџбину, а о чему је наша Краљевина донела посебан закон…
– Ако вам је стало господине Бербеља ја могу умолити Његово величанство да тамо почивате. А ја хоћу овде, хоћу тамо где смо се договорили, хоћу да почивам са својом бабом, са својом Леном… Па, знате ли ви да је војводи Путнику капела саграђена 12 година после смрти, а војводи Мишићу две године пошто се упокојио је откривен споменик. Е, ја све хоћу на време, све. А не да ми после смрти врше грађевинске радове над главом или да ме, не дај Боже, селе с једног места на друго. Знате ли ви колико сам се ја у свом животу селио, 14 пута, Београд, Крагујевац, Зајечар, Ужице, Пожега, Сарајево…
– Велики сте човек, господине војводо… – А, то ми је и моја супруга, моја Лена рекла да сам се мало угојио, али ми не морате и ви то спочитавати… Разумео сам ја вас, али ви нисте моју шалу…
И текст, и сценографија, и светло, и музика, и мизансцен, читава режија комада, уз филмске пасаже, преплићу емоције код гледалаца, понос и тугу, истину да дух највећих међу нама мора остати жив, мора опомињати и учити како се воли своја земља, иако је то светско„шаховско поље“ стално у игри и стално на потезу, а нама понекад изгледа да смо стално „матирани“.
– Ја немам за чим да жалим, живео сам како сам морао и како сам желео. Живео сам за отаџбину и сву децу ове земље… Био сам срећан кад год су моји ближњи били срећни. Није смрт ништа тако трагично да би се јадиковало за покојником. Гледао сам је до сада хиљаде пута на фронтовима, гледала је и она мене… Плашила се она мене. Сад сам стар и слаб да јој пркосим. Смрт је исто као рођење, прекретница, пре рођења нисмо постојали, нећемо ни после смрти. Дакле, овај тренутак док смо били овде је вечност у споју душе и тела. А после, после Господ зна, шта је и како…- завршни је монолог војводе Степе којим се обвраћа девојци Вили…
И на крају, сцена за памћење. Војничка антологија. Како војсковођи и доликује. Одјахао је на коњу подигнуте сабље у легенду…
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: З.Л.С. и „Чачанска родна“
Насловна фотографија Миленко Савовић
Редитељ и глумац Владимир Јоцовић, након премијере:
– Позив Бранка Ћаловића у октобру прошле године је преокренуо читаву ствар да то буде представа о Степи Степановићу, јер сам је већ почео да радим драму о краљу Александру. Ово је причу о повученом сањару, кога је живот бацио у средиште историјског вртлога у коме је осећај дужности превладао све друге пориве и из кога можемо дознати штошта о његовом моралном ткању и осећају за правду, мудрост, скромност и духовитост, наравно, љубав према отаџбини и своме роду. Сврха ове представе јесте учвршћивање његових дела у колективном памћењу народа, као суштинских вредности које сваки човек треба да има: чојство на првом месту, јунаштво, храброст, обзирност, скромност.
Вечерас нисам очекивао оволико публике, али је осећај, заиста, предиван, зато што ово један јако комплексан пројекат и дуго смо га припремали. Ово никада нисам видео, да представа почиње у девет, а већ испред осам су људи почели да заузимају места. Мислим да је било више од 700, 800 људи. Глумачки посао је био много лакши него редитељски, јер сам ја краља Александра већ играо… Имали смо и правог коња на сцени и ауто из 1927. године, први Цитроен Ц4, који је направљен, са којим долази краљ Александар. У плану нам је да, пошто имамо 43 минута играног филма, на пролеће доснимимо још двадесетак минута како би настала засебна тв драма, која може да иде независно од представе – рекао је Јоцовић напомињући да су му у креирању лика краља Александра највише помогли Мемоари Панте Драшкића, који је био његов ађутант од 1914.
Миљан Губеринић, глумац у Степиној „кожи“ и аутор текста:
– Писати о војводи Степи Степановићу, али и тумачити његов лик, представља изузетан изазов. Мени ће требати неколико дана да ми се слегну утисци, ја сам овде скоро постао Чачанин. Скоро сам се преселио, да бисмо Владе и ја радили представу. Имали смо заиста изванредну публику која је пратила пуних сат и 40 минута са дубоком пажњом и захваљујем на томе. Ми смо кренули већ од октобра, када ме је Владе позвао да напишем текст и све је замишљено као дуо-драма, онда се то мало отргло, па смо имали и делове филма.
Ми познајемо Степу као изванредног војсковођу, међутим, он је био и супруг и отац и деда, комшија, пријатељ и трудио сам се да у тексту приближим и тај људски моменат, да то није само један крути војник, већ човек саткан од врлина и мана… И надам се да смо га приказали каквим га ми сматрамо. Оно, што је најчешће могло да се нађе о његовом личном животу неко је забележио. Његових личних докумената, нажалост, много нема, макар ја до њих нисам дошао, као ни до његових потомака.
