Вечерас, у 19 часова, у Галерији Градске библиотеке биће отворена изложба посвећена стогодишњици рођења Виславе Шимборске, једне од највећих светских песникиња.
Изложбу „Сто година Виславе Шимборске“ свечано ће отворити Рафал Перл, aмбасадор Републике Пољске у Србији. Након тога, посетиоцима ће се обратити Оливера Недељковић, а у музичком делу програма наступа Елена Глишовић, ученица Музичке школе „Др Војислав Вучковић”.
Пољска песникињи Шимборска дебитовала је после Другог светског рата и остварила обимом невелик, али значајан поетски опус. Поред поезије, писала је кратке есеје и фељтоне о прочитаним књигама, обједињене под насловом „Необавезна лектира”.
Међу бројним наградама којима је овенчана свакако се издваја Нобелова (1996. године). У предавању лауреата „Песник и свет”, том приликом је, између осталог, закључила: „И песник, ако је прави песник, мора у себи да понавља „не знам” изнова и изнова. Он сваком песмом покушава да нађе одговор, али чим стави тачку, оклева, већ почиње да схвата да је тај одговор привремен и сасвим недовољан. Зато увек изнова покушава, а онда те даље доказе његовог незадовољства самим собом историчари књижевности причврсте великом спајалицом и назову их „достигнућа”…
Управо рекапитулацију њених достигнућа садржи изложба „Сто година Виславе Шимборске”, остварена у сарадњи са Амбасадом Републике Пољске, која ће од данас бити постављена у Галерији Библиотеке.
Осим Бисерке Рајчић, преводиоца знатног дела опуса Виславе Шимборске на српски језик, у програму поводом обележавања стогодишњице рођења пољске књижевнице учествују Дејан Матић и Никола Пеулић. Разговор о стваралаштву Шимборске одвијаће се у Дворишту Библиотеке.
Бисерка Рајчић, преводилац знатног дела опуса Виславе Шимборске на српски језик, овако се присећа детаља из шест деценија дугог познанства са песникињом:
„Поред писања поезије страсно се бавила колажима које је слала својим пријатељима и преводиоцима у виду новогодишњих честитки. Спадам у те срећнике. Читав зид у мојој радној соби заузимају урамљени колажи Шимборске, које сам 1997. излагала у Графичком колективу и у књижари Прометеја у Новом Саду. Осим колажа волела је старе разгледнице, јер су „на очигледнији начин сведочиле о њој”, као и „предмете који не служе ничему” које је са својим животним сапутником Корнелом Филиповичем куповала по бувљацима. Њена надреалистичка машта „онеобичавала” их је као и „свакодневну” тематику којом се бавила.”
Извор: Градска библиотека
