МАНАСТИР СВЕТА ТРОЈИЦА ПОД ОВЧАРОМ
ПИШЕ: др Милош Тимотијевић, историчар
Црква манастира Св. Тројица представља најзначајнији архитектонски споменик у Овчарско–кабларској клисури, али и једно од најлепших градитељских остварења у црквеној уметности Српске православне цркве са краја XVI века.
Mанастир је подигнут на југозападним шумовитим падинама Овчара, на пространом месту, али је и дан–данас изолован од главних путних праваца. До њега се најлакше долази пробијеним путем из правца села Дучаловићи на југоисточној страни Овчара или уз брдо, пешачком стазом из Овчар Бање.
Храмовна слава манастира је Силазак Светог Духа на апостоле (Педесетница), која се празнује педесетог дана након Васкрса.
Први векови постојања манастира Св. Тројица обавијени су тамом. Манастир је данас прилично изолован у дубокој шуми, као и суседно Сретење, али некада није било тако. Манастир Света Тројица, као и Сретење, налазио се близу главне путне трасе која је из долине око Чачка прелазила Јелицу испод самог Овчара преко села Паковраће, Дучаловићи и Марковица, што је правац који прати и нови ауто-пут према Пожеги. Овај путни правац коришћен је још у античко доба, а бројни римски локалитети у овом делу Драгачева говоре о релативно густој настањености овог подручја у пресловенско доба. Заправо св до почетка XX века главни путни правац пролазио је у релативној близини манастира Света Тројица и Сретење, тако да су они били најприступачнији храмови у клисури, ако изузмемо Ваведење.
Да ли је на месту где је подигнут манастир Света Тројица постојало неко старије култно место, данас није познато. Археолошка и архитектонска истраживања утврдила су да испод темеља данашњег храма нема старије градње. Отворено је питање да ли је, можда, у непосредној близини садашњег манастира ипак постојало неко старије светилиште. Ако јесте, онда оно потиче из средњег века, јер се у османско доба нису могле подизати нове цркве, мада је тај пропис могао и да се прекрши, ако је храм зидан у неприступачном пределу.
Недостатак историјских извора, као и ктиторских натписа на цркви, онемогућава проницање у појединости везане за прошлост манастира Света Тројица, тако да није утврђено ко је и када подигао манастир. Досадашња сазнања се ослањају на претпоставке које се темеље на проучавању турских пописа. Највероватније је да се манастир Света Тројица у писаним изворима први пут помиње 1572. године под називом „Туше”. Ово је, ипак, само једно несигурно наслућивање, јер објављени османски пописи немају података о Светој Тројици, па је можда у питању различит начин читања турских пописа.
Други податак у вези са подизањем манастира потиче из периода после 1594. године, када је извесна Видосава Радулова из Лисица поклонила манастиру Света Тројица једну књигу. Запис о том чину остао је у поклоњеној књизи из 1594. године, што значи да је запис свакако млађи. На западним вратима манастира 1615/16. године угребана су два натписа и то је први сигурни јасно хронолошки одређен помен манастира. Следећи натпис на цркви потиче из 1646/47. године. Манастирска црква је, свакако, раније подигнута.
Црква манастира Света Тројица саграђена је, највероватније, крајем XVI века по узору на велике рашке храмове, о чему сведоче и стилске карактеристике овог архитектонски сигурно најлепшег манастира у клисури. Унутрашњост цркве, према досадашњим истраживањима, никада није била осликана. За тако велики подухват, по свему судећи, више није било снаге. Могуће је да су политичке прилике крајем XVI века условљене устанком Срба у Банату, спаљивањем моштију Светог Саве, као и општом несигурношћу на просторима Балкана, утицале на на такав развој догађаја. Манастири у Овчарско–кабларској клисури нису избегли ни периодична страдања. Тако су Татари у турској служби 1623. године опустошили оближњи манастир Сретење, што нам осветљава тешка времена у којима су манастири обнављани. Мало је података који дају јаснију слику о животу манастира у првим вековима постојања. Санација цркве открила је трагове горења који би се, можда, могли везати за 1690. годину када су многи манастири страдали.
Сукоби Аустрије и Турске потресали су и XVIII век. Године 1717.почео је нови рат који се завршио придруживањем северне Србије Аустрији. Овчарско–кабларски манастири остали су у Османској империји, чија је граница била на падинама Каблара. Аустрија је имала српску милицију распоређену у Јанчићима, Рошцима, поред реке Каменице и Чачку. Мир није дуго трајао. Већ 1737. године Аустријанци су заузели Ужице, а следеће године Турци пустоше Чачак који је у аустријском поседу.
Забележено је да је у овом периоду манастир имао монахе. Наиме, године 1723. ариљски митрополит Исаија је из Никоља у Свету Тројицу пренео књиге које су припадале запустелом манастиру Јовању. Спорадичне вести из XVIII века сведоче да живот у појединим манастирима у Овчарско–кабларској клисури није утихнуо, али градитељски, уметнички, преписивачки и духовни живот из претходних времена никада више није досегнут. Упркос граници која је делила две империје, али и српски народ, постојала је жива циркулација људи, али и монашког живота у клисури. Забележено је да су 1728. године монаси у манастиру Света Тројица седам година учили свештеника из шанца Цветке који је био под аустријском влашћу.
Читав XVIII век остао је велика непознаница у историји овчарско–кабларских манастира. Ретки, спорадични подаци казују о тешком животу монаха у смутним временима. Поједини натписи откривају важније посетиоце манастира и опис прилика у којима су живели. Монаси су се трудили да сачувају трагове интелектуалног и духовног живота након патњи и страдања. Многи манастири су запустели. Српски народ и црква били су под великим ударом Турака, посебно после нове сеобе преко Саве и Дунава, организоване под вођством патријарха Арсенија IV Шакабенте 1739. године. Поново запоседање територије северне Србије праћено је и довођењем новог патријарха, који је био Грк. Та пракса је са прекидима, трајала до 1766. године, када су Турци дефинитивно укинули Пећку патријаршију. Када је аустријски обавештајац, официр Јован Перетић, посетио Овчарско–кабларску клисуру 1784. године, оставио је запис како у манастиру Света Тројица живе два монаха, али да манастир више личи на рушевину. Монашки живот у клисури постојао је само у Никољу и Благовештењу.
После укидања Пећке патријаршије 1766. године наступило је време у коме је српски народ духовно занемарен и економски тлачен од стране грчког свештенства које је сарађивало са турском управом. Све је то условило удаљавање народа од цркве која, у суштини, више и није била његова, те обнављање многобројних паганских култова, обичаја и других примитивних облика веровања, који су и до тада постојали, а завладала је и масовна неписменост и необразованост. Без обзира на тешко стање у коме се налазила српска црква, пре устанка 1804. године забележено је постојање школа у манастирима Света Тројица и Никоље, што сведочи о још једној димензији манастира као просветних центара, у периоду када је писменост била ретка појава. Школу у манастиру Света Тројица учио је и Никифор Максимовић, потоњи епископ, особа која је по много чему заслужна за обнову манастира у клисури у првој половини XIX века. Активну улогу у првом српском устанку имао је и тројички игуман Филимон Поповић, који је касније (1849) обновио манастир Јовање. Можда је управо због деловања игумана Филимона манастир Света Тројица страдао, па се књиге из њега преносе у Благовештење (1814, 1819).
Вук Караџић је 1820. године забележио да манастир није имао монахе, већ да су у њему живела два свештеника (отац и син) са својим породицама. Поред цркве, манастир је имао и конак са десет соба. Поседовао је и знатну земљу за коју је 1826. године турском спахији плаћао годишње 22 гроша и десетак од свих приноса. Имање се састојало од њива, винограда, ливада и башта с воћем. У време када је Јоаким Вујић ово записао,у манастиру су били јеромонаси Пајсије и Мелентије, што значи да се из парохијске цркве он поново претворио у манастир. Имање манастира Света Тројице временом се увећавало, тако да се у другој половини XIX века оно простирало на 29 хектара ораница и ливада, 88 хектара шуме, уз доста грла стоке.
Конаци у манастиру били су склони паду, па је 1838. године Ужички епископ Никифор Максимовић јавио кнезу Милошу Обреновићу да су ћелије сасвим пропале и да су у манастиру остала само два јеромонаха. Нови конак, као пример вредног народног неимарства који и данас постоји северно од цркве, подигнут је 1844. године. Али, то није био крај обнове. Већ 1850. године уз цркву је дозидан масиван камени звоник, највероватније изграђен на иницијативу предузимљивог епископа Никифора Максимовића, који је цео свој живот посветио обнови овчарско–кабларских манастира. Исте године подигнут је и зид око манастира. Помоћ у изградњи звоника пружила је и Влада кнеза Александра Карађорђевића. Црква је око 1856. године препокривена. Због померања тла на цркви су настале велике пукотине, па је одлучено да се уклони камени звоник, као узрочник таквог стања (1894). Звоник је замењен дрвеним тремом, али је и он касније уклоњен, па је архитектура ове цркве, срећом, остала неокрњена. Када су Валтровић и Милутиновић 1875. године посетили Овчарско–кабларску клисуру, дошли су и у манастир Света Тројица. Цртеж који је остао иза њих приказује манастирску цркву без звоника, мада је он у то време још увек постојао. То је уједно први ликовни приказ цркве манастира Света Тројица. Валтровић и Милутиновић су, заправо нацртали идеалну реконструкцију храма из ранијег периода и зато нису приказали реално стање, што су поновили и у приказу других манастира у Србији.
На основу описа манастира Ужичке епархије из 1859. године може се сагледати стање у коме су били овчарско–кабларски манастири половином XIX века. Црква манастира Благовештење била је препокривена трулим кровом, па је храм прокишњавао. Манастир Ваведење био је у добром стању, а иконостас је навођен као једноставан. Црква је била скоро до пола окречена, док се у другој половини могао назрети део старих фресака. Цркве манастира Никоље, Јовање и Света Тројица биле су у добром, а манастира Сретења у најбољем стању, после велике обнове у првој половини XIX века.
Важан догађај за манастир била је изградња новог иконостаса, рад Николе Марковића из 1868. године, у духу романтизма и са класицистичким дуборезним елементима. Изглед првобитног иконостаса из XVI века није познат. Једини подаци остали су у попису инвентара манастира из 1859. године, у коме се наводи да је иконостас стар, без позлате и једноставне израде.
Упркос великом труду да се обнови, манастир је запустео. Најпре је претворен у мирску цркву 1886. године, а њен први свештеник био је Љубомир Ивковић Ужичанин. После њега свештеник је био Драгутин Аџемовић из Заблаћа, али већ 1887. године, због трошности храма, црква је потпуно напуштена. Поправке су завршене 1894. године када је срушена звонара. После три године (1897) црква је због ерозије тла почела да пуца тако да је поново напуштена. Услед великих поплава и одроњавања земље пао је и зид око манастира, звонара се накривила, а црква препукла. Исте године (1897) манастир Света Тројица постао је метох оближњег манастира Сретење. Наредних четрдесет година он је био потпуно ненастањен и изложен пропадању. Испред цркве био је двоводи трем. Иконостас, рад Николе Марковића из 1868. године, премештен је 1900. године у манастир Благовештење, где остаје све до почетка деведесетих година XX века, када је рестауриран. У манастир Света Тројица враћен је тек 1995. године. До тада су се делови иконостаса из Благовештења налазили у Светој Тројици.
Прва велика обнова манастира уследила је тек 1937. године. То је време обнове свих манастира у клисури, покренуте на основу иницијативе владике Николаја Велимировића. Инжењер Сергије Попов израдио је план за поправку цркве. Око храма је изливен бетонски обруч, постављена дренажа, поправљени су прозори и врата, а затим је направљен челични обруч око цркве и урађен нови под. Манастир је 1937. године добио монахе. Епископ Николај је старешину Сретења, јеромонаха Атанасија, произвео у игумана манастира Света Тројица. Над новим конаком западно од цркве сазидан је звоник 1940. године.
Други светски рат донео је нова страдања. Манастир су септембра 1941. авионима бомбардовали Немци, штитећи своје колоне које су се повлачиле из правца Пожеге. Страдао је нови конак са звоником, а од детонација је страдала и припрата храма, али без тежих последица. Старешина манастира Јелисеј Поповић поправио је конак, а манастир је постао уточиште за избеглице. Током рата, нарочито 1943. године, монаси су мучени и злостављани. Тада су Бугари претукли двојицу калуђера, услед чега су они касније и умрли. За време рата овде се налазио и будући патријарх Павле, а пред крај рата и после ослобођења, отац Јустин Поповић, један од највећих теолога Српске православне цркве. После ослобођења манастир је поседовао свега десет хектара земље. Старешина манастира Јелисеј нестао је 1945. године, а основано се сумња да га је убила нова власт.
Манастир је после рата, све до 1955. године, био без монаха. Тада је игуман Иринеј обновио припрату и извршио друге мање поправке на цркви. Израдио је и венац на западној фасади, уклоњен 1850. године, када је дозидан звоник. У унутрашњости цркве направио је већа врата за ђаконикон, по угледу на врата на протезису. Црква је 1965. године страдала од земљотреса, али је претходне године манастир технички снимљен. Две године касније стављен под заштиту државе као споменик културе, што је омогућило каснију обнову. Рад на конзервацији и рестаурацији манастирске цркве започет је тек 1976, а трајаће све до 1978. године. Скинути су клис са крова и кровна конструкција, а кров је покривен ћерамидом. Камени под цркве је спуштен на првобитни ниво фасадни малтер је скинут и извршена је реконструкција прозора. Највећа промена извршена је на куполи којој је смањен нагиб. Нови конак, западно од цркве, подизан је од 1987. до 1991, а до 1995. године цео манастирски комплекс је постепено ограђен зидом (1981–1991). Црква је 1998. године покривена оловним лимом, а радови на западном конаку и капели посвећеној Успењу свете Ане завршени су 1999. године. Капела је осликана 2007. године. Данас је манастир Света Тројица најлепша и најсређенија целина, углавном заслуга вредног игумана Варнаве, чиме се издваја од других манастира у Овчарско–кабларској клисури.
