РАЗГОВОРИ СА АНДРИЈАНОМ ВУКАЈЛОВИЋ, ПРВОНАГРАЂЕНОМ ЗА ПРОЗНИ ТЕКСТ НА 60. „ДИСОВОМ ПРОЛЕЋУˮ
Ученица осмог разреда Основне школе „Ратко Митровићˮ Андријана Вукајловић представница је младе генерације која вредним радом и талентима превазилази сопствене границе и доказује да су око нас многи млади људи на чије успехе можемо бити поносни и који враћају наду у бољу будућност. Андријана је одлична ученица која је укључена у бројне ваннаставне активности, заљубљеница у историју и литературу, добитница награда на различитим такмичењима, уметничка душа и сигуран реторичар у борби за права својих вршњака, али и неко ко тек открива своје дарове и стазе којима ће корачати у данима који долазе.
На прозном конкурсу за ученике са територије Моравичког округа у оквиру 60. „Дисовог пролећаˮ освојила си прво место својим радом „Када чујеш Ноктурноˮ. Шта те је инспирисало да напишеш овај рад и да ли си очекивала да ће бити одабран као најбољи међу великим бројем пристиглих радова?
За рад „Када чујеш Ноктурноˮ инспирисала ме је сама композиција „Ноктурноˮ аутора Шопена. Милозвучност коју преноси разлила се кроз моје слушалице. Сећам се да је напољу падала киша – пљусак и баш оно што је чуо лик у мом делу, чула сам и ја. Дело је настало у раним јутарњим сатима. И даље не могу да га схватим до краја, неко га тумачи кроз метафору, неко га пореди са класицима књижевности. Могу рећи да је само једна истина – истина илузије. Нећу звучети егоистично ако кажем да сам очекивала да га оцене као првог међу једнакима, јер је то дело које изазива пажњу ако схватате књижевност на прави начин. Када причамо о овом раду, желим да се захвалим и својој наставници српског језика, која ме је правилно усмеравала током израде овог рада.
Да ли би издвојила неку песму Владислава Петковића Диса која је оставила посебан утисак на тебе?
Тешко питање… Вероватно „По гробовимаˮ, што је једна у низу родољубивих песама које издвајам. Могу рећи да је пробудила у мени жељу да се за свој народ и државу до краја изборим, а мислим да такав осећај треба да буди и у другима. Скоро ми је наставник рекао да ми Срби првенствено треба да уздижемо себе и да мислимо на себе, а не да буде „ма то може само код насˮ, „па такви смо ти ми Србиˮ, „ма какви миˮ и остало. Ми себи треба да будемо најпречи, да себе и своју прошлост величамо и да се изборимо да се и наша имена упишу међу све те знамените Србе, а не да допустимо да сви други сматрају да су бољи од нас.
Поводом Међународног дана књиге који се обележава у априлу осмислила си пројекат у својој школи у коме си анализирала најчитаније књиге запослених и добре стране читања код младих. До којих закључака си дошла и колико је читање различитих књига утицало на тебе?
Могу рећи да је то био један од лепших пројеката! Нисам ни сањала да ће избори бити тако различити, тако специфични и предивни! Читам од своје треће, четврте године и, самим тим, изградила се огромна љубав према књигама и књижевности. Не умем да опишем тај осећај када се нађем у некој књижари или библиотеци, као да осетим некакав неописиви страх да нећу стићи да завирим у сваку од тих књига. Једноставно, спуштати их са полица, осетити њихов мирис, прелазити прстима преко корица и страница је неописиво и онда улазите у некакав нови свет, а на капији вас чека аутор, који наређује ликовима да вас угосте што је боље могуће, виче на њих, показује рукама шта да поправе, како да се понашају… Ипак, ви увек изаберете оног једног, можда главног, можда споредног лика, који вас води кроз целу причу, саосећате са тим ликом, свака је његова патња и ваша, као и свака срећа. Када пишете, то је другачије, ви градите нови свет, куће, зграде, земљу, планету, а затим ликове којима као аутор ви командујете. Нисам неко ко може било шта да чита, волим да проберем, али је избор увек различит, тако да често пређем са једног жанра на други, мада као најдраже издвајам историјске, филозофске и романе епске/историјске фантастике, али и класике.
Које књиге би издвојила као најдраже и као оне које су највише утицале на тебе до сада?
На предугој листи мојих омиљених књига издвајам серијал „Косингасˮ Александра Тешића, један поприлично дуг, квалитетан серијал, у коме су сакупљени елементи наших епских песама, словенска митологија и детаљи српске средњовековне историје. „Слика Доријана Грејаˮ Оскара Вајлда, одличан светски класик, где видимо контраст између слике и човека, између почетног лика Доријана Греја и његове личности кроз роман, као и контраст између његових пријатеља и оних које не би тако требало називати, са одличном поруком о пријатељству, лакомислености, вери и тежини наших грешака. „Државаˮ и „Одбрана Сократоваˮ од Платона, за љубитеље филозофије. Искрено, мислила сам да се нећу пронаћи између страница ових књига и да ће ми бити тешке, међутим, одлично сам их схватила и заволела, као и „Благо цара Радованаˮ Јована Дучића. На један разуман начин тумачи чињенице које сви видимо, а немамо довољно храбрости да запишемо оно о чему мислимо и оно што је суштина. Могу рећи да читање треба ширити међу децом и навикнути их „од малих ногуˮ, јер све ће им то користити једног дана. Лепота мојих речи није потекла из прекомерног гледања у телефон или тежњи да цео дан трчим за лоптом на терену, већ да свој живот распоредим на што више лепих тренутака и да увек једна савршена књига буде уз мене. Не кажем да се живот своди само на књиге, али се своди истина једног живота, односно образовање, знање и култура једног човека.
Учествовала си и на конкурсу „Језиком кроз стихˮ који је организовала Канцеларија за младе Чачак и представила си своју родољубиву песму у којој спајаш две велике љубави ‒ према књижевности и историји. Каква су твоја искуства са ове поетске вечери и о чему говори поменута песма?
Да, „Буква стара крај Газиместанаˮ открила је моју љубав према српској средњовековној историји и косовским јунацима. Покушала сам да, на помало сатиричан начин, објасним тренутну ситуацију у држави у вези са Косовом и Метохијом. То вече, односно 18. фебруар, било је предивно. Само седети у друштву свих тих младих песника је неописиво, искуство које ће ми остати у пријатном сећању, а похвале које сам добила након конкурса су ме само још више обрадовале и охрабриле. Нисам очекивала да имам толику подршку, поред моје породице, пријатељица, наставника и наставница, који су се одушевили песмом не знајући да ја пишем, прилазили су ми многи непознати људи то вече да похвале песму, да кажу да им се допала и она сама, а и начин на који сам је изнела.
Твоји таленти су бројни, па си током овог месеца понела награду и на Дечијем мајском салону Народног музеја Чачак као једна од десет најбољих ученика школа Моравичког округа. Можеш ли нам рећи нешто више о томе?
На самој изложби било је изложено око триста радова, међутим, само десет је награђено. Тема је била „Разгледница из Чачкаˮ, нешто што симболизује наш град и љубав према њему. Сви радови су изложени у Народном музеју до 24. јуна. Различити су, рађени разним техникама, специфичних боја, али главни мотиви су углавном знамените личности Чачка, које симболизују нашу културу и историју. Мој рад је настао неколико недеља пре него што је послат на конкурс. Прво су скицирани Надежда Петровић, Владислав Петковић Дис, градски парк, карта Србије на којој је означен наш Чачак и једна стара чачанска зграда. Затим је рад обојен и тониран кафом, једна чудна метода, али веома интересантна. Потом је рад „претрпеоˮ ватру, како би изгледао поприлично старо, а затим је поливен и воском. На крају, изгледао је као једно старо писмо.
У школи коју похађаш изабрана си и за председницу Ученичког парламента и током месеца маја укључила си се у активности поводом трагичног догађаја који нас је све дубоко потресао. Какво је твоје мишљење о свему што је задесило твоју генерацију и који су предлози за будуће активности које би можда могле донети неке позитивне промене?
Парламент је једна веома значајна ствар и драго ми је што свака школа има једну такву организацију. Заложили смо се да родитељима презентујемо проблеме са којима се деца сусрећу, а које они одбијају да саслушају, што је страшно. Морамо родитеље подсетити да су њихова деца за њих најпреча и онда када им се дешава нешто добро и онда када се дешава нешто лоше, на то морају реаговати. О целој ситуацији бих најрадије заћутала за тренутак и препустила ово ономе ко је надлежан за то, сви остали да се искључимо, јер смо исувише себи дали за право. Целу ситуацију превише смо коментарисали на друштвеним мрежама и у медијима. Укажимо преминулима почаст, као и саучешће њиховим породицама.
Имала си прилику да спроведеш истраживање о чачанској породици Крен и да напишеш научно-истраживачки рад на ту тему у оквиру Регионалног центра за таленте Чачак. Како је изгледало поменуто истраживање и до каквих открића си дошла?
Регионални центар за таленте је одлично место за свако дете, од седмог разреда до четврте године средње школе, које пожели да неку науку или предмет који воли изучи до краја. Ја сам се одлучила за област Историја. Мој научно-истраживачки рад био је о Стевану Крену, а сама идеја потекла је од наставника историје и грађанског васпитања. Могу рећи да је некако у последњем тренутку донета одлука да се пише о Стевану Крену, јер смо се двоумили између његовог оца и њега, међутим, ипак је одабран Стеван. Моја менторка, која ми је помогла у изради рада и обезбедила литературу из чачанских архива, је Данијела Давидовић. Она се трудила да свима нама у Регионалном центру буде огромна подршка и да дружење буде што лепше и занимљивије. Писање научно-истраживачког рада у мени буди неописиву захвалност јер многи дипломирани историчари нису имали ту прилику у нашим годинама, а мени је то био други „историјатˮ који пишем. Сама историја породице Крен и Стевана Крена ми се допала и некако ми је било жао што много више Чачана и Срба уопште не зна много о њима и њиховом раду, као да су их напросто обрисали из чачанске прошлости. Уживала сам док сам писала о Стевану, иако је требало доста труда, али када радите нешто што волите, не постоји нешто или неко што вас може спречити. Мислим да ми је најзанимљивији део рада о Стевану био хотел „Кренˮ, односно данашњи хотел „Београдˮ, чију је изградњу Стеван завршио 1900. године. Морам напоменути да сам љубитељ стила сецесије, па ми је овај хотел и његов архитектонски изглед можда најлепша грађевина у нашем граду. Такође, занимљива за изучавање била ми је Паулина Крен, Стеванова супруга, Бечлијка која се због љубави преселила у наш Чачак и навикла на огромну разлику између Беча и Чачка, која је својим миразом збунила Чачане, а својим шармом и знањем улепшала и обогатила овај град.
Како замишљаш себе у будућности, коју би школу желела да упишеш, шта да оствариш и које таленте да развијаш у годинама које долазе?
Будућност… Специфична реч… Сигурна сам да желим Гимназију, друштвени смер, али у плану наравно морамо имати још опција, па бих издвојила и Медицинску школу, мада је Гимназија прва и највећа жеља. Након средње школе размишљам о Филозофском факултету где планирам да се у потпуности посветим историји. Ове године сам била и члан Регионалног центра за таленте на одсеку историја, а пласирала сам се и на Републичко такмичење из историје, мада, осећам се пријатније када историју изучавам за себе, без обавезе, а не онда када се очекују резултати. Скоро ми је наставник грађанског васпитања и историје рекао да историју не воли онај ко је научи напамет из уџбеника, већ онај ко је изучава са љубављу и жељом за знањем, са чиме се у потпуности слажем. Једина мана студија историје је та што је веома тешко наћи посао и опције у Србији нису бројне, па ако не послушам срце, онда ћу изучавати права, књижевност или политичке науке, мада ипак мислим да сигурну победу односе срце и историја.
Андријана се запутила стазама науке и уметности, сигурна у себе и своје жеље да мења свет набоље, да се њен глас чује и њена дела упамте, а њени наставници јој желе да настави да корача тим путем, да остане истрајна у својим намерама и да увек слуша своје срце.
Марија Миљуш
