МАРКО МИЛОШЕВИЋ, ПЕСНИК КОЈИ ВРАЋА ПОЕЗИЈУ МЛАДИМА
(„Не пролази, а рекли су ми да све једном ће проћи. Све исто.ˮ Марко Милошевић)
Понекад се питамо да ли се песник рађа или се песник постаје у судару са животом и може ли поезија бити ишта друго до сам живот у стиховима. Када живот постане тежи, замути се и поезија, а ових дана све је мутно око нас и у нама. То су тренуци када је управо писање и читање поезије нешто што нам може очистити душу и пружити нам уточиште у неком лепшем свету, свету речи.
Песник и аутор четири збирке поезије („Кроз живот душомˮ, „Победа себеˮ, по којој је снимљен и први филм поезије код нас, „Захваланˮ и „Капутˮ, са заједничкм поднасловом – „Поезија животаˮ), водио нас је испреплетаним стазама живота и поезије, које су некада кружне, некада трновите, некада ружичасте боје, некада виртуелне, а некада воде од града до града, али свака стаза има свој јасан циљ ка коме он корача сигурним корацима носећи стихове у џепу.
Ваше поетско-музичко вече „Поезија животаˮ са глумцем Банетом Томашевићем у винотеци „Дивиноˮ у Чачку одложено је за 26. мај услед трагичног догађаја који се десио 3. маја у београдској школи. Овај догађај зауставио је токове живота и дубоко потресао све људе, а Вас је инспирисао да напишете песму „Писмо из Рајаˮ у којој говорите о злом времену и почетку краја за све нас. Када је упоредите са првом песмом коју сте написали у петом разреду, која је била антиратна и носила назив „Не знам зашто гину децаˮ, какви су Ваши закључци и одговор на давно постављено питање?
Тако је, асоцирали сте ме да упоредим те две песме и, ако се вратимо више од тридесет година уназад, тад су гинула деца, данас гину деца и заиста су ме пратила нека сулуда времена од рођења па до данас, само се смењивао повод, смењивали су се људи, околности, али некако је све остало исто, лоше, пуно зла и, нажалост, увек су невини ти који страдају. Заиста сматрам да је ово што се десило у мају неки почетак краја и да, кад нешто милионима година полако напредује, а за педесет година достигне нешто што није толико година уназад, мислим да је то припрема за крај и за неки нови почетак, јер сваки крај значи нови почетак. Тужно је све то, заиста ме је погодило и некако сам утрнуо и нисам могао ништа да радим ни да певам ни да говорим поезију. Као што сам некад био зачуђен зашто се све то дешава, тако сам и данас зачуђен и, колико год ми сви сматрали себе паметнима и налазили неке разлоге за све, заправо се много тога „провлачиˮ већ годинама и ово је само резултат свега тога.
За Вас говоре да сте успели у томе да вратите поезији популарност и да је приближите млађим генерацијама путем пројеката које сте осмислили и сарадње са познатим регионалним глумцима. Сматрате ли да промовисањем оваквог садржаја на друштвеним мрежама може позитивно да се утиче на младе душе и да ли сте добијали повратне реакције од младих?
Што се тиче друштвених мрежа, моја логика је да лек може бити у исто време и отров, тако да се друштвене мреже могу корисити и за добре, паметне, поучне ствари, а могу бити и изузетно штетне, канцерогене и могу уништити много умова и живота. Ја сам наше данашње непријатеље – мреже – искористио за промоцију нечега што вреди и што постоји већ вековима. Поезија је давно изгубила битку са прозом, али, пошто је дошло време кратких форми, време које је брзо и коме одговара читање нечега што је мало краће од прозних књига, у томе сам нашао снагу да вратим младима поезију и мислим да сам на добром путу, а све више наилазим и на подршку других људи, који у тој поезији налазе лек за ову „лудуˮ данашњост.
Књижевне вечери које организујете широм региона нису уобичајене, већ су у форми кабареа. Да ли сматрате да ова опуштенија форма казивања стихова више прија савременом читаоцу или да додатно поцртава боемију и севдах у Вашим песмама?
Сви смо навикли да, четрдесетак година уназад, књижевне вечери и промоције збирки песама изгледају исто – дође неки модератор, дође песник, прочита се неколико песама из књиге, ту буде присутно тридесет људи који су велики обожаваоци поезије или су пријатељи песника. То тако крене и заврши се и због тога је поезија доживела крах. Ја сам то, од самог почетка, радио на мало другачији начин и не одустајем од тога. Прво, природно је да глумци говоре поезију, јер то полажу на пријемним испитима и нико није компетентнији у томе од њих. Друго, ја као песник сматрам да могу на најбољи начин да изнесем своје стихове, јер знам шта значи оно што сам написао, то сам стварно проживео и мислим да ми зато људи верују у оно што говорим. Трећа ствар, колико год поезија била добра, она мора да се „пресечеˮ неким другим садржајем, да се нешто отпева, да се пусте делови из филма поезије, тако да је тај концепт који сам направио унео некакву револуцију у начин казивања поезије. Преко шездесет вечери поезије за годину и по дана је доказ да се то људима свиђа и нећу ништа мењати.
Сав приход од продаје Ваших књига поезије и улазница за књижевне вечери прослеђивали сте у хуманитарне сврхе. Шта Вас је навело на тако племенит гест и да ли је то још један од начина да учинимо свет бољим местом?
С обзиром на то да нисам живео од поезије, јер од поезије и не може да се живи, моја одлука је била да све што се приходује од тих вечери поезије и збирки иде у хуманитарне сврхе и тако је било до скоро, међутим, пошто сам увидео да људи, када им нешто поклањаш и чиниш нешто хуманитарно, то ниподаштавају и омаловажавају, решио сам да своје наступе наплаћујем, а сав приход од продаје књига, све док не будем живео од тога, ићи ће у хуманитарне сврхе. До сада је, за две и по године, преко 20.000 евра уплаћено у хуманитарне сврхе, што од вечери поезије што од књига и неког мог одрицања и финансирања свих тих дешавања тако да, поред тога што враћамо поезију младима, помажемо и онима којима је то потребно. Мени је поезија дар од Бога и мислим да треба да се одрекнем прихода и помогнем некоме, најчешће болесној деци.
До сада сте објавили четири збирке поезије и први филм поезије код нас под називом „Победа себеˮ у којем је учествовало двадесет и пет глумаца. Шта свака од тих збирки представља за Вас и да ли постоји нека градацијска промена од прве до последње?
Велики проблем би био да не сазревам и да не мењам стил, да не мењам себе, јер, кад се уђе у манир, то је проблематично за било ког уметника. Наравно да сам сазревао, па су и моје песме све зрелије, помало сам изашао и из риме. То је природно и мени је драго што је тако. Ако упоредите прву и четврту збирку, сигурно су новије песме зрелије, али не умањују вредност оних првих, јер је свака песма настала у тренутку, у инспирацији, у души и она је посвећена том мом тренутку живота. Да ли то било у тридесет, двадесет, петнаест или четрдесет година, небитно је, то је тај тренутак и свака песма то носи у себи. Свакако стил сазрева, одустајем од риме и то се примећује. Ко год је читао прву, читао другу, трећу, четврту књигу – види се некаква градација.
Шта сматрате најбољим видом преношења емоције кроз поезију – када је читамо сами, слушамо казивање неког другог, путем филма који додаје и визуелни сегмент или, можда, уз гитару?
Дефинитивно, људи највише воле да чују поезију. Постоје песме савршене форме, али не звуче добро када се певају и оне су добре за читање. Постоје песме које немају толику дубину, али, када се говоре, добијају на својој узвишености. Сматрам да сваки пут када изговорим песму то звучи другачије, сваки пут је емоција другачија, зависи од осећаја, од публике, од доживљаја те песме и у томе јесте величина поезије – да песма може бити интерпретирана на десет хиљада различитих начина и сваки пут ће то бити добро. Некоме ће се свидети, некоме не, али моћ поезије је у томе да сваки пут звучи другачије и мој циљ је да, где год се појавим, говорим поезију да је људи чују и да уживају у томе. Постоје и људи који више воле да читају, да доживе то на свој начин, због чега су књиге и објављене. Једно не искључује друго.
Десанка Максимовић је говорила да у песмама проговара њена понорна страна бића и да је тужна у себи, а весела са људима. Сматрате ли да песник мора имати осетљиву душу и склоност ка патњи и меланхолији да би могао да ствара и да ли је писање једна врста терапије?
Писање је, засигурно, бар за мене, озбиљна терапија и имам једну песму која се зове „Срећно тужанˮ или у једној песми помињем „живим са тугом у срећиˮ. Једно не искључује друго, све патње које проживимо можемо проживети са срећом и битно је да, када подвучемо линију, срећа буде у плусу у односу на све те тегобе и тескобе које смо прошли кроз живот. Капацитет наше душе је да проживи и тугу и радост и задовољство и сету и разочарања и, што је капацитет већи, то можемо више тога да прикупимо у себе и да што пре избацимо из себе кроз поезију, да бисмо могли уопште да преживимо. Поред тога што је терапија, поезија је и капацитет душе да може да напише и да пренесе на друге ту емоцију. Прво да је прими, обради, преживи, проживи и онда подари другима.
Како побеђујете себе, на чему сте највише захвални, а шта бисте волели да остварите у наредном периоду што би можда насловило и неку нову збирку песама?
Најзахвалнији сам на томе што кроз живот идем душом, а, ако идеш душом, имаћеш могућност да победиш себе, а када победиш себе, захвалан си на снази која ти је дата да победиш себе и, кад подвучеш црту, остаје ти један капут који ће огрнути све твоје губитке и све добитке, све победе и све захвалности и то како си ишао кроз живот, јер тај капут те је пратио целог живота. Што се тиче неких будућих жеља, желим само да поезија успе, да се то подигне на виши ниво и да оставим иза себе нешто што ће трајати. Имам још пуно времена и сигурно нећу одустати, само ћу се још више трудити, а охрабрује ме кад видим како људи, а поготово млади, реагују на то што радим. Моја ћерка је изразила жељу да тринаеста збирка буде у розе боји, тако да, има још доста до тога.
Када се заврши једна песма, остане мала празнина пре него што се роди нека нова, боља. Једна слика света умрла је у свима нама ових дана и сада у тишини чекамо рађање неког другачијег живота и нових људи, надамо се, бољих.
Којим стиховима бисте завршили овај разговор и да ли ће, као што је уобичајено на завршетку Ваших песама, садржати наду у себи или је нада сада скривена негде на дну Пандорине кутије?
Не умањујући ничију бол и патњу, сматрам да је у нашем народу вековима уназад било поприште многих трагедија и да смо доживљавали и веће трагедије од ових данас – сетимо се и ратова и логора и убијања деце и људи, али увек је било и те неке наде која нас је водила. Кажу да нам Бог да онолико колико можемо да издржимо и мислим да ће нешто морати да се деси – или ћемо отићи у тоталну пропаст или ћемо наћи пут ка исцељењу целог друштва и искрено се надам овом другом.
Стихове које бих говорио за крај оставићу да их чујете када будем дошао код вас у Чачак и напоменућу да је то уједно и одговор на ово питање, тако да бих га оставио отвореним…
Песник је заћутао до сусрета са својом публиком, али песници заправо никада не ћуте, јер песме говоре у њихово име и обраћају се својим читаоцима нечим што трепери изван самих речи, које некада и не морамо разумети, али ћемо осетити душама шта је песник хтео да нам каже и схватићемо да је рекао управо оно што је треперило и на нашим уснама, али је остало неизречено.
Марија Миљуш
