КО ЈЕ БИО МИГУЛА?

ЉУБИЦА ВОЈИНОВИЋ: СЕЋАЊА НА СТАРИ ЧАЧАК И ЖИВОТ У ЊЕМУ (други део)

Пише: ЉУБИЦА ВОЈИНОВИЋ

КАФАНСКЕ ЗАБАВЕ И УЈАК МИГУЛА

Милан и Љубица Миливојевић са сином Миодрагом и ћерком Драгицом

Са Миланом и Љубицом Миливојевић у кафани је радио син Миодраг, у нашем граду познат као Мигула. Рођен је 1911. године, завршио трговачку академију, а војску одслужио у Земуну, у ваздухопловству. Доласком у Чачак аматерски се бавио пилотирањем, био је међу оснивачима аеро, бициклистичког и коњичког клуба, постао је и добровољни члан ватрогасног друштва. Међу првима у Чачку је возио аутомобил. За време рата је отишао у четнике и погинуо 1944. године у Пожези, у чину резервног поручника. Није оставио потомство.

Био је свестран, шармантан и изузетно занимљив човек, па није чудо што је, помажући родитељима, себе пронашао у забавним садржајима, без којих се није могла замислити ниједна виђенија чачанска кафана између два рата. У њима су преко дана одржаване игранке, матинеи, а у зимским вечерима фамилијарне и забаве разних еснафа и друштава, балови и маскенбалови. Познати су били официрски балови. Свирали су чачански Цигани – Лато, Страјо, Мујо, Баџо, Павле, а повремено су изнајмљивани путујући оркестри из Београда, Ваљева и Војводине, па чак и тамбурашице из Мађарске. У Чачку су се задржавали дуже, само су мењали кафане.

Чланице оркестра из Војводине који је често наступао у хотелу „Русија“ (1935. година)

На веридби Милоша и Драгице Ковачевић: породице Јовановић, Ковачевић, Ђорђевић, Цветковић и друге. Власник хотела „Русија“ Василије Петровић седи испред музичара, иза њега је дечак.

Чачани су се за забаве и балове данима припремали. Удаваче и њихове мајке су шиле хаљине и куповале салонске ципеле. У кафану се стизало са корпама пуним разних ђаконија. Било је ту пршуте и пихтија, сира и кајмака, вруће проје и гибанице. Торте и ситни колачи припремани су са посебном пажњом. Мајке су говориле, често и лагале, да су све то умесиле њихове кћерке. Домаћини су од куће доносили само по једну флашу ракије и вина, колико да се похвале. Пиће се иначе наручивало у кафани, као и печење и роштиљ.

Мушкарци су ишли од стола до стола, пршуту заливали вином и задиркивали туђе жене, а касније се код својих правдали како су били пијани и ничега се не сећају. Момци и девојке су се кришом гледали, а кад почне музика за игру, младићи би прилазили мајкама, дубоко се поклонили и тражили дозволу да са ћерком одиграју неку игру. Углавном су добијале одобрење, али су мајке све време будно мотриле на ком одстојању пар игра, да ли им се тела случајно додирују. Уколико би приметиле нешто сумњиво, покретом главе или очију наређивале би девојци да одмах по завршетку игре дође за сто. Када је реч о играчком умећу, најбољи су били Жика Август и Томо Зупан. Над њима у Чачку није било играча.

А када музика удари туш, Мигула би обавештавао госте да почиње томбола. Право учешћа имали су сви који су поседовали одштампан програм забаве и број стола. Награде су биле печено прасе од 30 и двиска од 40 килограма. Кафански момци су брзо продавали картоне са одштампаним бројевима, а узгред делили зрна пасуља или кукуруза којима се извучени бројеви покривају. Из платнене вреће неко је извлачио кугле са бројевима, све док срећни добитник не дрекне из сале: „Доста“.

Мигула је важио за ненадмашног организатора тадашњег друштвеног живота у Чачку, а доказао се и као писац скечева, сценограф и костимограф. Ујак је, нема збора, био човек од идеје. Његов бели коњ, на чијим је сапима ишарао шаховску таблу, представљао је атракцију за чачанску децу и омладину.

„Последња и несумњиво најпознатија слика Драгана Ћирковића, којом је на специфичан начин заокружио свој целокупан рад. Сликаров омаж некадашњем Чачку, зградама које нису преживеле модернизацију и старим градским фацама које су задужиле град својим деловањем у разним дисциплинама.“ (Фејсбук профил „Музеј Драган Ћирковић)

Слика „Носталгија“ познатог сликара Драгана Ћирковића настала је испред хотела „Русија“, где је Мигула изнео и билијар.

Мигула у хотелу „Русија“. На слици „Носталгија“ Ћирковић га је насликао како игра билијар

Фотографије из породичног албума Љубице Војиновић

Чачани су дуго причали и о ономе што им је приредио на дочеку Српске нове године, 1931. у „Касини“. Само неколико минута пред поноћ шесторица мушкараца, у црним оделима и са белим рукавицама, у окићену салу унеше мртвачки ковчег. Гостима непријатно иако претпостављају да је реч о некаквој ујдурми. Када велики часовник са клатном откуца поноћ, носачи скидају поклопац. А у сандуку лежи, маскиран у старицу, фотограф Томо Зупан, на чијем костиму пише „1931. година“. У истом часу на вратима сале појављује се девојчица, Радмила Јовановић (сестра Драгића и Града Јовановића), окићена венцима цвећа, сва румена и лепршава. У наручју носи бело јагње са звонцетом око врата и натписом „Нова 1932. година“. Настане општа радост и честитања. Највише честитки добио је Мигула који је све то и смислио. Али, ту не би крај. Тома Зупана, који је био изузетно крупан и имао више од 100 килограма, моле да изађе из сандука. Он неће, тражи да га, као покојну стару годину, изнесу. Тако је и било, али га никада више нису узимали за овакве улоге.

Драгица Миливојевић у награђеном костиму

За маскенбалове, који су одржавани у кафанама, често и у Соколском дому, Мигула је радо креирао гардеробу. Многе његове креације су освојиле и награду. Тако је 1929. године, на маскенбалу у „Касини“, награђен пар из Мрчајеваца, одевен у костиме које је он осмислио. На маскенбалу у истом хотелу, 13. марта 1932. године, прву награду је освојила Мигулина сестра Драгица Миливојевић, којој је костим направио од кукурузних кокица.

Slične Vesti