ПРЕДСТАВЉАЊЕ РОМАНА „МЕСЕЦ И МОЈЕ ЗВЕЗДЕ” ЧАЧАНКЕ ЈАНЕ ДАВИДОВИЋ
На Месечевом путу саткана, уз захвалност Месецу на инспирацији даривана читалачкој публици, своје отелотворење међу корицама дочекала је књига поетске прозе „Месец и моје звезде” Јане Давидовић. У Великој сали Градске библиотеке Чачак, у уторак 9. маја представљена је поменута књига младе Чачанке, осамнаестогодишње ученице Техничке школе.
Јединство у којем младост искри талентом приказано је колажним програмом у коме су учествовали њени другови Маша Перуничић, Марија Бухтеева, Лука Мићовић, Гаврило Марковић, Михаило Марковић, Виктор Вујичић, Душан Дмитровић, Лука Спасојевић, Душан Костић, Ана Милутиновић и ученици Музичке школе. Дијалог са аутором, својеврсну водитељску реч, имала је ученица Емилија Мојић. Осврт на стваралачки поступак аутора, анализу из угла професора књижевности и књижевног критичара уприличила је Јанин професор српског језика и књижевности Љиљана Ранковић. Организатор програма била је Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку.
Друго по реду објављено дело младе Јане, посвећено је важним људима у њеном животу који су, заправо, звезде из наслова, оне водиље које јој осветљавају пут и пружају подршку.
Аутор је захвално отворила врата тумачења свог романа читањем захвалности, оном речју којом њена књига отпочиње: „Своју захвалност дугујем Месецу, свом вечном пратиоцу. Грлио ме је онда када је знао да треба да преживим, али понекад инспирација и подршка нису довољни. Месече, величанствени пријатељу, сам ниси био довољан. Звезде нису само небеска тела која зраче својом светлошћу, моје звезде су људи који зраче добротом и чистотом, одакле право светло настаје. Свака од њих нашла се у правом тренутку на правом месту, вукле су ме, бодриле, дале живота оном детету у мени. И, не само да ми нису дале да паднем, оне су ме научиле да летим. Хвала мојим звездама, дале сте ми све своје магије! Дете је преживело, родила се нова бајка, зато живите, моје звезде, докле год будете, живеће и магија!”
Након прошлогодишњег романа „Спона светова”, такође промовисаног у чачанској Библиотеци, Јана Давидовић је кренула још изразитијим путем онеобичавања свог манира писања, жанровског опредељења. Сентенце које су груписане према темама, стваралачком, ауторском слободом лишене нормираних правописних решења, њене минијатуре су инспирисане свакодневицом, пороцима и појавама које побуде на писање њен дух, биће које промишља и бележи.
Поред прочитаних лирских цртица, публика је увид у њено стваралаштво добила путем кратких драмских скечева, кратких глумачких тачака са снажном поруком о теми одрастања и пороку који се уселио у стасале људе.
За њихово интерпретирање су се побринули: Маша Перуничић, Марија Бухтева, Лука Мићовић, Гаврило Марковић, Михаило Марковић, Виктор Вујичић, Душан Дмитровић, Лука Спасојевић, Душан Костић и Ана Милутиновић.
Дајући несебичну подршку Јани док је бележила, читајући рукописе и уређујући исте, њен професор српског језика и књижевности Љиљана Ранковић проговорила је о Јаниној речи која се расејала звезданим путем на странице њеног новог књижевног остварења: „Ово је књига мисли о одређеним темама које су заокупиле једно биће. Те теме су свеприсутне, од медија до свакодневног живота, свима нама добро познате, а неке и лично доживљене. Узевши први пут у току лета у руке, у том тренутку исписане, али не и груписане Јанине сентенце, била сам изненађена зрелошћу и разборитошћу једног донедавног детета. Било је тешких тема, перспектива је изгледала као из првог лица. Њена мама ме је забезекнуто питала: „Одакле њој ово?”, а Јанино интересовање је било разнолико: од теме одрастања, веровања у бајке и љубав, до горчине порока који остављају ожиљке , али и новог живота, исцељеног од погубних успомена.”
У вечери у којој су се смењивале странице Јанине поетске прозе и глуме млада песникиња је као посебног госта најавила Николу Вујичића, који је прочитао једну од својих песама.
Програм су извођењем љубавне теме из филма „Кум” улепшали ученици Музичке школе, камерни састав који чине Андреј Зоћевић, Ђорђе Селаковић, Елена Глишовић и Владан Павловић.
Жељу Јанине проф. Ранковић да се њен стваралачки лет далеко одважи ка списатељском небу, пространству у којем има места за све, данас треба придружити и жељи да се живот преточи у писање, али и да се писање претвори у живот, о чему Јанин роман и сведочи!
Фотографије и текст: Милица Матовић
