ДИГИТАЛНА ГРЕШКА, КАО ИНСПИРАЦИЈА
– Живимо у времену напредних технолошких достигнућа, што је ушло у све поре наше свакодневице. И наравно да сам тај начин живота, све што користимо, све где је технологија заменила човека, утиче на све, па и на уметност. Фотографисање и фотографија постали су доступни сваком човеку, у готово сваком моменту. Фотографски забележен објекат, некада нам не да приказ онога што ми видимо оком. Наш гост управо овим радовима жели да прикаже када реалистичне форме буду, како каже, “начете” дигиталном грешком. Када се изгуби онај примарни идентитет – рекла је Весна Петровић, уредница ликовног програма Културног центра, отварајући изложбу “Препознавање”, аутора Милана Алексића из Београда.
– Често ћемо видети да се оно што смо желели да забележимо, негде у том дигиталном запису изгуби. И уметник ту налази полаз за своје истраживање и да све то преточи у сликарство. То доказује колико је широко поље уметничког деловања, које подстиче на стваралаштво. Колико су ти процеси сложени. Колико идеја и инспиративних момената. Па чак и та грешка, дигитална грешка је инспирација. У овом случају, Милан Алексић ту грешку користи и препознатљиву форму претвара у полуапстрактни облик. Он каже да је то технолошка апстракција и то је нит која се провлачи кроз слике. Његова идеја је аутентична, необична, али не и неочекивана за данашње време. Технолошки савремено доба морало је на неки начин ући и у ликовну уметност. Наравно, преточено у ликовни медиј, добија сасвим нови квалитет. При том шаље и поруку о несавршености савремених технолошких достигнућа – рекла је Весна Петровић на отварању изложбе “Препознавање” у Ликовном салону КЦ Чачак, у уторак, 25. априла.
Милан Алексић је дипломирао мастер студије сликарства 2014. године у класи Гордана Николића на Факултету ликовних уметности у Београду. Члан је УЛУС-а. До сада је учествовао на бројним колективним изложбама, а ово је његова шеста самостална изложба.
– Радови приказују визуелно временско искуство у слици дигиталних медија и представљају једну врсту слика у покрету. Дигитална грешка нам омогућава да ступимо у дијалог са технологијом, где као публика прихватамо наизглед савршена решења, али увиђамо и технолошки неуспех који препознајемо као прекид наших фантазија о моћи, доминацији и вештини. С друге стране, уочавамо ту промену, препознавање, али објекти, природа се не приказују исто људском оку и фотоапарату. Сама грешка има упориште из језгра природе, као што су текстура, сјај, енергија, раслојавање, чија се динамика види, како у природи, тако и у техничком понављању. Истражујући грешку ствара се међупростор технолошке апстракције која нуди другачија решења, док је један свет у распадању, други је у настајању – рекао је за наш лист Милан Алексић.
Слике су настале у претходне три, четири године, током којих су се мењале идеје и фокуси, а инспирација аутора је био однос природе, технике и науке. На сликама нема научних елемената, али постоје упоришта која проналазимо у природи. Суштина је у односу како пасивно око посматра и како камера приказује објекте, нагласио је Алексић.
Н. Р.
