СРЕЋАН МЕЂУНАРОДНИ ДАН ДЕЧЈЕ КЊИГЕ!
Нико нас није питао, нити се интересовао, али ипак написах нешто…
СВАКИ РОДИТЕЉ КОЈИ ПРУЖИ ДЕТЕТУ КЊИГУ ЈЕ ХЕРОЈ ОВОГ ВРЕМЕНА ПОРЕМЕЋЕНИХ ВРЕДНОСТИ
Пише: ГОРАН МАРКОВИЋ
Међународни дан дечје књиге обележава се сваке године 2. априла, на дан рођења чувеног данског писца за децу Ханса Кристијана Андерсена. Тог дана се оглашавају писци, библиотекари, наставници, издавачи и љубитељи писане речи, како би се подстакли љубав према читању и скренули пажњу на књиге за децу.
Управо због тога, као учитељ, писац и издавач књига за децу осећам потребу да се обратим читалачкој јавности.
Није ништа ново, ако кажем да као друштво не читамо довољно, а наш однос према књизи је последњих година погоршан појавом паметних уређаја и друштвених медија. Бројни су разлози због којих деца све мање читају књиге. Поред поменутих, разлоге свакако треба тражити свуда око нас, од породице до друштва у којем живимо, а питања је много…
Колико често родитељи читају књиге деци пред спавање? Могу ли деца на примеру чланова породице схватити да књига заузима важно место у њиховом животу? Колико малишани у вртићима имају контакт са сликовницама које су веома важне за развој љубави према књизи и читању? Да ли у програмима наставе српског језика за млађе разреде основне школе има довољно часова на којима се учитељи баве почетним читањем? Колико избор књига обавезне домаће лектире може код деце подстаћи жељу да читају и шире своја знања? Да ли писци, уредници, издавачи, наставници, библиотекари приближавају деци књиге, које су адекватне њиховом узрасту и читалачким
способностима? Колико медији путем својих програма доприносе популаризацији читања код деце?
Свако постављено питање може бити на неки начин и озбиљна тема којом би требало да се позабаве сви који су укључени у процес образовања и васпитања деце, али пре свега сама држава и њена министарства културе и информисања, образовања, финансија и др.
Поменућу само неке проблеме са којима се домаћи издавачи књига за децу суочавају.
„Пчелица” и „Креативни центар” годинама учествују на Међународном сајму књига за децу у Болоњи и на тој манифестацији не представљају само себе, већ српске писце, илустраторе, преводиоце који су у великом проценту заступљени у српском издаваштву за децу. Србија нема национални штанд у Болоњи, а издавачи немају никакву помоћ ни подршку државе и питање је времена колико ће још моћи да парирају осталим светским издавачима којима су трошкови излагања знатно мањи у односу на економску моћ држава које представљају.
Годишњи откупи књига за библиотеке су посебан проблем. За разлику од нпр. Хрватске и Словеније, знатно мање средстава се улаже у обнову библиотечких фондова, тако да многе библиотеке остану ускраћене за књиге из области књижевности за децу. За похвалу је Министарство просвете, које последњих година организује набавку књига за школске библиотеке, али се углавном попуњавају фондови лектирских издања и средства су недовољна за набавку књига савремене књижевности за децу и дела популарне науке за младе.
Не постоје домаћи конкурси за доделу средстава за објављивање и превођење књига савремених писаца за децу, тако да се издавачи ослањају на одређене иностране грантове како би успели да објаве бар поједина издања популарних писаца за децу из иностранства.
Уместо да телевизијски канали имају посебне програме за децу у којима представљају и популаришу дечје писце, илустраторе, активности школа и библиотека, успешне ученике, они су преплављени ријалити програмима и политичким емисијама.
И одакле год да пођемо, враћамо се породици у којој се развија љубав према књизи и која би требало да деци обезбеди књиге и омогући да заволе читање.
Посебно желим да истакнем финансијске могућности породице као један од значајних узрока кризе читања. Проблем кризе читања није присутан само код нас, баш као ни финансијски проблеми родитеља.
У најновијем извештају Националног фонда за писменост у Енглеској наглашава се да је недостатак књига код куће последица раста трошкова живота и чак 87% родитеља имају мање расположивих средстава за куповину књига за децу него раније.
Џонатан Даглас, извршни директор Националног фонда за писменост упозорава да такво стање може имати забрињавајуће последице по будућност деце, јер је читање темељна вештина која представља основу за сва каснија учења и без књиге ће деци бити ускраћени кључеви којима отварају врата образовања.
Америчка редитељка Џени Мекензи у новом документарном филму „Право на читање” износи шокантан податак да само трећина америчких ученика узраста 9–10 година довољно добро чита да може да се квалификује на њиховом Националном испиту процене образовног напретка. Резултати поменутог испита из 2022. године јасно указују на социјалне разлике у писмености, а то су већ озбиљна питања социјалне правде нашег времена.
Шта тек рећи о новим извештајима из Јужне Африке, који износе податак да више од 40% деце нема контакт са књигама, а само 2% дечјих књига се објављује на локалним афричким језицима, јер не постоје финансијске могућности ни за објављивање, а ни за куповину књига.
О Украјини и земљама у којима се изводе ратна дејства увредљиво је и писати на ову тему, док деца страдају и породице се боре за преживљавање.
Код нас не постоје озбиљна истраживања о утицајима животних трошкова на кризу читања код деце. Постоји проблем тумачења финансијских могућности просечне српске породице, јер се стално потенцира на повећању плата и смањеној незапослености, а многи родитељи су у све тежој ситуацији и не могу да обезбеде основне намирнице за живот, а камоли књигу за децу.
У Србији је књига за децу скупа у односу на примања родитеља. Проблем је у томе што је на светском тржишту у последње две године дошло до великих скокова цене папира, а самим тим и трошкова штампе, а тиражи књига за децу су код нас, пропорционално броју становника, мали и једва прихватљиви штампарима да загреју машине, тако да је издаваштво за децу у озбиљним проблемима. Када на те податке додамо и већ поменуте проблеме кризе
читања, долазимо до суморне слике стања дечје књиге у Србији.
Овој слици доприносе и они, који не желе да признају истину, или је прикривају због сопствених заблуда, сујете или интереса, уместо да се суоче са проблемима и помогну да се они решавају. Не верујте онима који кажу да књига живи исто као пре, али ни онима који кажу да је књига мртва. Књига је рањена, потребна јој је помоћ, не само због ње као такве, него због нас и наше деце.
Као здраве гране рањеног стабла књиге, још видим храбре појединце, ентузијасте међу писцима за децу, илустраторима, васпитачима, учитељима, наставницима, библиотекарима, који улажу огромне напоре да би деци приближили књигу.
И на крају, сваки родитељ у Србији који купи књигу свом детету, уз сопствена одрицања основних животних потреба, херој је овог времена поремећених вредности, јер још увек има свест о важности књиге и наду у бољу будућност своје деце.
Фредерик Даглас, амерички активиста деветнаестог века који је преживео ропство и све социјалне неправде тог времена није узалуд рекао: „Када једном научите да читате, бићете заувек слободни”.
Помозимо деци да уз књигу постану и остану слободна.
