Пише: ЉУБИЦА ВОЈИНОВИЋ
СЕЋАЊА НА СТАРИ ЧАЧАК И ЖИВОТ У ЊЕМУ
Нисам рођена у Чачку, али га сматрам својим градом јер сам у њему провела детињство и девојачке дане, као и остатак живота, ако се занемаре краћа одсуствовања због школовања и службе. У Чачку није рођена ни моја мајка Драгица, али је у њега стигла у раном детињству и други завичај није упамтила. „Кривицу“ за то што се наша породица толико чврсто укоренила у чачанску средину сносе мајчини родитељи, Милан и Љубица Миливојевић.
ДРЖАЛИ „КАСИНУ“ И „РУСИЈУ“
Деда Милан је родом из Севојнa, а баба Љубица из Пожеге. Венчали су се у Пожези 1897. године и у тој варошици држали кафану „Трансвал“. Изродили су седморо деце, али је у животу остало само двоје – син Миодраг, кога су звали Мигула, и кћерка Драгослава, познатија као Драгица. Године 1919. Милан и Љубица се, са осмогодишњим сином и трогoдишњом кћерком, селе у Чачак, где остају до краја живота.
У новом пребивалишту настављају да се баве угоститељством, изнајмивши „Касину“, најстарији хотел у граду који је изградио Фердинанд Крен и дао у мираз кћерки Јелени. „Касина“ се налазила у строгом центру, на углу улице која је носила име краља Александра и Улице кнеза Милоша.
Улица краља Александра (данас Градско шеталиште) била је главна улица у граду, са обиљем кафана, трговачких и занатских радњи, од којих је највећи део заувек нестао, односећи са собом у неповрат атмосферу, боје и мирисе старог Чачка. Још увек је у животу хотел „Крен“, преименован после Другог светског рата у хотел „Београд“, здање које је, на месту старе кафане „Љубић“, подигао чачански индустријалац Стеван Крен. Сачувана је и кућа трговца Јанка Ерића, али нема више хотела „Касине“ и „Русије“, као ни многих чувених кафана. У заборав је отишло„Драгачево“, које је држао Цветко Лазовић, „Славија“, чији је власник био Раде Мићић, као и кафана „Београчић “ Милутина Јанковића, позната по роштиљу и јеличком вину. Само најстарији Чачани памте апотеку „Код гуслара“ Аристида Јовановића (брата познатог вајара Ђорђа Јовановића), колонијалну радњу Драгољуба Андрића, званог Моша, берберницу Жика Ђорђевића, фризерску радњу Николе и Каје Дечевић. На месту радње кожне галантерије трговца Боривоја Савковића и „Мире“, продавнице ципела, касније је настала трговинска радња „На-ма“. У истој улици је било места и за пекаре Ивковића и Смиљанића, часовничара Ђеловића, гвожђару Стојана Оцокољића и Вељка Аџића. Одмах до „Касине“ налазила се породична кућа адвоката Кордића, а на месту данашње апотеке „Катанић“ кућа и апотека Жика Вујадиновића.
Хотел „Касина“ имао је велику салу, а гости су припадали тадашњој чачанској елити. Међу њима је било официра, лекара, судија, професора и учитеља, чиновника, трговаца и занатлија. Неки од њих, махом неожењени, били су стални абоненти и сваког дана ручавали и вечеравали у „Касини“, чувеној по одличном „косту“ (храни). Знало се и колико „абонираца“ пости, па су за време ускршњег и божичног поста, као и средом и петком, припремана данас заборављена посна јела. Као посластица за децу прављена је „алва“, од препрженог црног брашна заливеног шербетом.
Деда и баба су остали у „Касини“ све до 1932. године, када прелазе у хотел „Русију“ чији је власник био трговац Василије Петровић. „Русија“ се налазила у истој улици, на месту где је данас мала уметничка галерија. Три године касније деда изненада умире, а баба наставља да води хотел све до 1946. године.
(Наставиће се)
