Ђаци су је запамтили као праву даму. Али, њено достојанствено држање није одбијало или изазивало страх, већ поштовање. Узајамно. Колико год да је била захтевна и строга, нико није понављао збoг јединице из биологије…
– Говорила је: ”Ако не знају, није њихова грешка, него моја. Нисам успела да их научим целе школске године!” Раније су ученици понављали са три јединице, без могућности за поправни. Ако је трећа била из биологије, одмах је поправљала – прича Милан Дамљановић, син професорке Маргите Маше Дамљановић.
Предавала је у Основној школи ”Вук Караџић”. Једно време у Медицинској и Економској. Ипак, надуже је остала у свом ”Вуку”. Пре пензионисања, била је и заменик директора. Што је ретко за жене, имала је 40 година радног стажа.
Професорка Маша није жива од 2019. Иако је била у деветој деценији, отишла је некако изненада. Скоро до пред смрт, читала је књиге, решавала укрштенице. Зато је и њен одлазак био, некако неочекиван.
– Оставила нам је вредна дела. Библиотеку од 400 и више књига – каже Милан.
ДОСЛЕДНОСТ ЗА ЗНАЊЕ
Иако ђаци нису губили годину због биологије, Маша је остала упамћена као строга и доследна професорка. У то су се уверили и Милан и његова сестра Наташа. Обоје су учили у ”Вуку”.
– Била је мој настрожи професор од основне школе до факултета. Када год неко није знао, ја сам одговарао. Ретко ми је она постављала питања, углавном су то радили наши школски другови. Никако није желела да друга деца посумњају да ми је унапред рекла шта ће да ме пита. Било каква протекција, тада је била неприхватљива. Због ње нисам био вуковац у основној. Попустио сам у осмом разреду из хемије, добио тројку. Она је остала упорна да ми наставница да оцену коју заслужујем, не петицу да бих био вуковац. Моја сестра је добила Вукову диплому. Заслужено – напомиње Милан.
– Добро сам запамтила питање које ми је најбољи школски друг поставио. Дисајни органи код инсеката. Није било у градиву, али је он увек волео да зна више. Једном ју је питао о томе и срећом, запамтила сам, док је њему објашњавала и извукла се. Али, није било лако – Наташино је искуство са једног часа биологије.
У школи је и та своју децу била наставница, не мама, морали су и да јој персирају. Такав њен став потицао је и из доследности да научи ђаке, кажу Милан и Наташа. Трудила се на све начине. Била је изузетно надарена за цртање. На сваком часу је цртала на табли у разнобојним кредама, што је деци било лакше да запамте и усвоје. Отворило им је и лакши пут у средњој школи и на студијама, с обзиром на то да су стекла сигуран темељ. Како осталима, тако Милану и Наташи. Он је дипломирао на Пољопривредном факултету, она фармацију.
Професорка Маргита је и добитник Октобарске награде Чачка. Ипак, њој једно од највећих признања био успех њене некадашње ученице Ивоне Пантелић. Својевремено је Ивонин научни рад награђен на државном такмичењу. Касније био јој је добро полазиште за бављење науком у Америци.
– Изузетна жена, остала ми је у добром памћењу, зато што није имала своје љубимце. Сви смо јој били једнаки – тако је се сећа и њена некадашња ученица Весна.
СТВАРАЛАЦ
Професорка Маргита Дамљановић рођена је у Ужицу, 1935. Њен отац Драгомир Радоњић био је учитељ и директор школе између два рата. Он и Милица су имали 13 деце. Али, после Другог светског рата, остало их је шесторо, три брата и три сестре. Остали су настрдали у великој експлозији у Ужицу.
– Завршила је ужичку Гиманзију и Природно-математички факултет у Београду. На студијама је упознала нашег оца Павла. Почео је и он да студира билогију, али се предомислио и дипломирао права. После факултета, мајка је једно време предавала у Кремни. Када је дошла у Чачак, школа ”Вук Караџић” није имала нови објекат. Настава је била у Економској. Сећам се да сам волео да идем тамо, посебно због занимљиве архитектуре те школе. Често смо је отац и ја чекали да заврши час. Једно време је и у ”Вуку” предавала хемију. Тада је могло, због недостатка кадрова. Сећам се и да је тај метод цртања на табли и сликовито објашњавање и она преузела од чувене професорке биологије Данице Докмановић – каже Милан.
Тај уметнички дар и прецизност професорка Маша је свакодневно усавршавала. Посебно је била вешта у рукотворинама. Шила је тако да је ретко ко могао да препозна да није прецизни, фабрички крој. Није јој био проблем ни да сашије кожне јакне или панталоне. Како су визуелна памћења најтрајнија, њени ђаци се сећају да се лепо облачила.
Професорка Маша је рано остала удовица, Милан и Наташа су тада били тинејџери. Ишколовала их је, обоје су студирали у Београду, дочекала унуке. Милан има Анђелу и Петра, а Наташа Бориса и Катрину. Анђела има сина Луку, тако да би Маша сада била прабака.
– Још увек нас многи питају да ли смо Машини. Памте је некадашњи ђаци, што нам је посебно драго. Раније, када смо са њом ишли градом, само је говорила ”Добар дан, добар дан!” Стално су се сретали и препознавали једни друге. Мајка је изванредно памтила имена ученика којима је предавала – кажу Милан и Наташа.
Запамтили су и они њу. Лепо обучену, достојанствену и доследну професорку Маргиту Машу Дамљановић, жену којој је одлично пристајао дневник.
Фото: Албум породице Дамљановић
