ПИШЕ: Ђорђе Чоловић, вероучитељ
Прва недеља Часног (Великог) поста назива се Недеља православља.
Празник Недеља православља, устројен је као успомена на победу православног учења о поштовању светих икона. Ова победа извојевана је на Седмом Васељенском сабору у Никеји, који је трајао од 24. септембра до 23. октобра 787. Сабором је председавао цариградски патријарх Тарасије. Овај сабор осудио је иконоборце који су говорили као да је поштовање икона повратак у идолопоклонство.
Међутим, свети оци су објаснили и показали да се хришћани не клањају бојама нити дрвету на коме су иконе насликане, него поштују оне који су на иконама насликани. Као што фотографија блиске и драге нам особе оживљава успомену и успоставља на један начин духовни контакт са истом, тако и икона продубљује духовну везаност нашу за Бога и Светитеље Божје. Иконе су Јеванђеље у бојама, веронаука за очи. Њима се освећује човеково око и открива лепота Божјег лика и преко њих видимо колико је „Диван Бог у светима својим.” Но иконе не могу и не смеју бити сликане било како – оне треба да буду сликане у духу Јеванђеља и сагласно многовековном искуству светих иконописаца православне цркве.
Овај празник прославља се литијом са иконама и крстовима. На овај начин обележава се победа над иконоборством које је владало у периоду 8. и 9. века. Синодик православља исказује похвалу свима који су кроз готово два века борбе допринели сигурности поштовања икона. Синодик наводи разлоге поштовања икона. То је истина о оваплоћењу Христовом и човековој боголикости од самог постанка. Овај Синодик објављује вечан спомен свима који кроз часне иконе ум свој уздижу ка богопознању и који освећују своје очи и уста гледајући и целивајући свете иконе.
Теодорова субота
После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник (Отпадник). Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно него и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.
Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али Бог посла цариградском архиепископу Евдоксију великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју рече му ово: „Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.“ Теодор на овај начин упозори патријарха како да спаси верујуће.
Архијереј би у недоумици па упита: „А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама?” Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: „Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо”. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: „Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ”. Рекавши то, он оде.
Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и поштују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.
Свети Теодор Тирон је хришћански светитељ и великомученик и прославља се као заштитник града Венеције. Касније је заштитничку улогу града преузео свети Марко.
Теодор је као младић ступио у војску, у пук Мармаритски, у граду Амасији (данашња Турска), када је отпочело гоњење хришћана под царевима Максимијаном и Максимином. У граду Ираклији постао је војвода, познат по исповедању хришћанске вере коју је сведочио строгим побожним животом. Због свег уважавања у народу које је стекао замерио се цару Ликинију. Пошто Теодор Тирон није крио да је и он хришћанин, по наредби царевој осуђен је и затворен у тамницу. Тамница је затворена и запечаћена јер је судија желео да остави Теодора да умре од глади. Према предању у сну му се јавио Христос који га је окрепио и утврдио у вери да издржи мучење без хране и воде.
Након што је прошло неколико дана, а утамничени војвода није предао своју душу Господу, тамница је отпечаћена а Теодор је изведен из тамнице, мучен и осуђен на смрт бацањем у пламен.
