Бар једном дневно сретнемо њихова возила у граду. Доносе храну, разне пошиљке, плаћају и рачуне својим корисницима. Уз њихову помоћ, много тога је могуће обавити без изласка из куће…
– Дневно стигнемо на стотинак адреса. Радимо од 8 часова до поноћи. Ако је потребно, можемо донети више намирница, обављамо и куповину, а трошкове подмиримо прилом доставе. Највише нас људи зову да им донесемо храну из ресторана или продавница, као и лекове, носимо и документацију код књиговођа, где год нас пошаљу. Урадимо све што они у датом тренутку не могу. За сада имамо четири возила. Биће их још – најављује Лазар Стефановић, власник ”Трчуљка”.
Необичан, али примерен назив добио је по буби. Није потекао од загонетке: ”Трчи, трчи, трчуљак…” Мада, могао би да одговара, бар први део. Те бубе су препознатљиве по дугим витким ногама, прилагођеним за трчање. Могу достићи брзину до девет километара на сат. Наравно, ”пандице” су много брже, али по потреби, могу бити врло спретне. Лакше се провуку кроз гужву или изађу из саобраћајног метежа… Када год је могуће, важно је што пре стићи до корисника.
Идеју за такву врсту услужне делатности Лазар је презуео од пријатеља. Као и посао. ”Трчуљак” је придодао свом предузећу ”А. С. Стефановић”. На неки начин, заштитни знак су аутомобили. Главна делатност ”А. С. Стефановића” је сервисирање, одржавање, дубинско прање, а у ”Трчуљку” су неопходно превозно средство за доставу.
Преузимањем ”Трчуљка” Лазар је сада, у раним тридесетим, двоструки предузетник. А, у приватни посао се и раније упустио. Када је одлучио да не ради само пробно или на одређено.
– За добар приватни посао су потребни права идеја, упорност и велики рад. Увек бих препоручио младима да се усуде. Наравно, морамо бити свесни да ништа не долази преко ноћи. Свако време је погодно, увек бити препрека. Сада је најтеже пронаћи добре и савесне раднике. Није мало оних који, без обзира на то да ли су млађи или старији, живе од данас до сутра. Довољно им је да зараде дневницу, расподеле за сутрадан или неколико дана и не осећају обавезу да редовно долазе на посао. Немају ни жељу да нешто створе нешто трајније – примећује Лазар.
Посао достављача је добро плаћен. Како каже Лазар, више него у јавном сектору.
– Радно време је осам сати, али наши радници немају обавезу да седе у канцеларијама, или, као таксисти на стајалиштима чекају позив за доставу. Када нема посла, могу да оду да попују кафу, одморе се. Не морају стриктно да чекају позив – напомиње Лазар.
У граду и на релацијама до пет километара достава ”Трчуљка” кошта 300 динара. Услуга је нешто скупља, ако даље одлазе. И стижу свуда, до најудаљенијих чачанских села.
Када је била пандемија корона вируса, достава је била бесплатна за старије од 65 година, који тада нису могли да одлазе до пијаце или апотеке. Знали су и они да узврате поштовање, без кога нема успешног посла, а сваки зависи од људи.
