ПРЕДСТАВЉЕНА ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ “ТАЦИТ ЈЕ РЕТКО КАД БИО ОПУШТЕН”, АУТОРА ДУШКА НОВАКОВИЋА
У организацији Књижевног програма Културног центра, у уторак, 21. фебруара, у сали Стартап центра НТП-а, чачанској публици је представљена збирка поезије “Тацит је ретко кад био опуштен” (поздрав горућој мачки и друге изјаве о несаници), аутора Душка Новаковића. О аутору и његовом делу говорили су Зоран Богнар, песник, есејиста, прозаиста, књижевни критичар и антологичар и Милкица Милетић, уредница Књижевног програма КЦ, а поезију чачански глумац Владимир Јоцовић. Куриозитет ове књижевне вечери била је и чињеница да је само пре неколико дана објављено да је Награда “Јован Скерлић” за 2022. годину припала Душку Новаковићу управо за књигу песама “Тацит је ретко кад био опуштен”, у издању Народне библиотеке “Стеван Самарџић” из Пљевља и Милану Верготу за роман “Смеју се Гутенбергу”, у издању “Нове поетике” из Београда.
У изјави за медије Душко Новаковић је своју збирку поезије представио као неку врсту интимне хронологије о многим догађајима који су се збивали његовом бићу и околини где је боравило његово биће:
– Кроз срећну околност узео сам Корнелија Тацита, римског историчара, који је такође говорио о свом бићу и околностима свог бића, али у такозваним околностима велике Римске империје, која је ратовала, освајала, губила… Та врста трансформације, пренос Тацитовог имена на моју поезију учинила ми се згодном, да употребим тај наслов, с тим што сам додао да Тацит никада није био одморан, никада није могао да се одмори. Толико су историјски догађаји, збивања, стварност око њега, промене, утицале да није могао око да склопи и то је, вероватно, како би рекли Словенци: “Знаш ли свој дуг песниче” – његов дуг, не само историји, него и оним будућим истраживачима велике римске историје, која је додирнула и наше крајеве.
На питање да ли може да се повуче паралела, Новаковић потврђује да може од, на пример, изградње модерних путева, којима су Римљани “ударили” печат, до неких других ствари:
– Па, ајде да одемо мало и приземније, до политичких баханалија које се догађају не само у свету, као таквом какав јесте, сведоци смо ове нове стварности, него и у нашем непосредном окружењу, у смислу, да се политички изразим, свакодневног притиска на једну популацију, која се зове српски народ.
Аутор управо награђене збирке поезије каже да су теме свакојаке, од љубавних, егзистенцијалних, патриотских, политичких песама: “Држао сам се чак и оне Енценсбергерове девизе да је свака песма, и љубавна, у једном тренутку политичка”.
На констатацију да је добитник низа престижних признања, а од пре неколико дана и Награде “Јован Скерлић”, Новаковић подсећа да је Скерлић у нашој историји књижевности остао познат као, како су га неки називали, “громовник српске литературе”:
– Рецимо, Диса је толико у својим критикама обесправио, да је постојала могућност да Дис баци своје перо. Међутим, време га је демантовало. Дакле, и велики Скерлић, као интелектуалац европског типа, могао је да погреши у овом случају. Када је реч о награди, она ће, вероватно, временом стећи још већи интегритет, него што је додељивањем мени и господину Милану Верготу. Јер, заиста, Скерлић, кад мало боље и опсежније размислимо, заслужује као такво име, да има награду која може достојно да се носи. Захваљујем жирију, наравно, и свом другу, песничком исписнику Зорану Богнару.
Душко Новаковић, савремени српски песник, рођен је 25. октобра 1948. године у Титограду данашњој Подгорици. Живео је и школовао се у бившим југословенским републикама, Македонији, Црној Гори и Србији. Дуго је радио у ЈАТ-у, прво као службеник на шалтеру за прихват путника, а потом као новинар и уредник публикација ове компаније. Био је уредник за поезију неколико књижевних часописа: “Књижевна реч”, “Књижевност”, “Књижевне новине”, “Овдје”. Новаковић је био и вишегодишњи секретар Српског књижевног друштва и уредник Књижевне трибине Друштво Културног центра Београда, члан жирија за доделу песничких награда, иначе, друштвено ангажован у републичким и градским институцијама за решавање статуса књижевника Србије, подсетила је Милкица Милетић, уредница Књижевног прогрма Културног центра Чачак:
– Душко Новаковић потиче из мешовите породице. Његов отац је рођен у Струмици, био је пилот РАФ-а у Енглеском краљевском ваздухопловству за време Другог светског рата, а у време Информбироа робијао је као политички затвореник у логору у Жилави, у Румунији, осуђен на шест година. Његова мајка Ксенија Брацовић Цицварић, рођена у Подгорици, изузетног гласа, била је позната као интерпретатор црногорског, србијанског и муслиманског мелоса. Њене врхунске изведбе народних песама, гласовне и стилске, оставиле су дубок траг на музичкој сцени бивше Југославије, али и данас.
Од дебитантске збирке “Зналац огледала”, Новаковић је објавио више од 20 књига поезије, а неки од наслова су: “Надзорник кварта”, “Дијалог о немару”, “Подеротине на врећи”, “Достављено музама”, “Ходником”, “Стационарије – песме рата и месечарења”, “Сметењаков цртеж”, “Клупе ненаграђених”, “Кад ћемо светла погасити”…, а преводима Новаковићеве поезије бавили су се познати песници и преводиоци. Добитник је многих домаћих и међународних награда и признања међу којима су: “Милан Ракић”, “Млада Струга”, “Змајева награда”, “Бранко Миљковић”, “Дисова награда”, “Даница Марковић”, “Ђура Јакшић”, “Васко Попа”, “Ристо Ратковић”, “Исток – запад”, “Десанка Максимовић”, Града Београда за доринос српској књижевности, као и “Барски љетопис”… Запажен је и његов преводилачки рад, објавио је “Антологију савремене македонске поезије” и превео неколико самосталних књига савремених македонских песника. Био је учесник и гост познатих светских фестивала поезије и скупова песника у Француској, Пољској, Румунији…, навела је Милкица Милетић део богате биографије Душка Новаковића.
Н. Р.
ДУШКУ НОВАКОВИЋУ НАГРАДА “ЈОВАН СКЕРЛИЋ”: БЕСКОМПРОМИСНИ ПЕСНИК, ЕКСПЛИЦИТАН, ЕКСПРЕСИВАН…
Књижевни критичар Зоран Богнар, као један од чланова жирија, подсећа да се Награда “Јован Скерлић” додељује за изузетан допринос савременој српској култури и књижевности:
– Када се догоди да постоји оваква књига, која апсолутно представља поетски догађај за српску литературу, као што је “Тацит је ретко кад био опуштен” Душка Новаковића, који је без икакве патетике и нескромности међу пет највећих живих српских песника, била је велика част и нисмо имали тежак посао да одлучимо да баш Душко ове године буде лауреат. Искрено ми је драго што су управо објављени добитници, јер је ово књижевно вече било највљено пре три и по недеље, када се није знао добитник Награде “Јован Скерлић”. Душко је бескомпромисни песник, без рукавица, експлицитан, експресиван, он је један велики критичар овога света који је, нажалост, постао девијантан, света поремећених вредности. Ово је једна жестока поезија, неки је зову ангажованом. Наравно, има и песама посвећених драгим људима. Али, кроз неку универзалну рефлексију, иако је посвећена једном човеку, видите да су то, опет, обриси овог савременог света.
