ФАНТАСТИЧНИ БЛИЗАНЦИ

Почели су Иван и Срђан да раде још као средњошкоци. Пре подне часови, поподне пракса, касније посао и обрнуто. Када је требало, могли су да одраде целу смену. Много тога о угоститељству научили су у печењари ”Код Брана”…

– Не чекајте да вам мама и тата дају новац, зарадите га сами! – порука је коју би близанци, тридесетпетогодишњаци Иван и Срђан Ћетеновић, у сваком тренутку упутили младим људима. Нарочито, ако се спремају да започну ново поглавље у животу. Сада су и њих двојица предузетници, власници печењаре ”Код близанаца”. Али, нису се преко ноћи упустили у приватни посао. Требало је много времена и учења.

Када су уписали Прехрамбено-угоститељску школу, одмах су пошли на праксу. Свако искуство им је било више од дуалног образовања. Савладали су основе у печењари ”Код Брана”, а временом је пракса постала више, прави посао за браћу Ћетеновић. Упоредо су се школовали и радили. Пошто су били прва генерација, тада, тек основана Прехрамбена школа није имала свој објекат. Настава је извођена у Економској. Тако су браћа свакодневно из центра одлазили у сасвим други крај града, у близини фабрике ”Слобода”.

– Корак по корак, тако смо савладавали посао. Били смо у школи конобарски смер. Прво смо то радили, али, ако га заволите, посао вас понесе, хтели бисте потпуно да га савладате. Учили смо да печемо прасиће и јагниће и остало месо, после да правилно исечемо печење и послужимо га. Морам да поменем и нашег Миланка Синџиревића, који је с нама радио ”Код Брана”. Мићо, како смо га звали, научио нас је да брзо и прецизно исечемо печење. Свако парче мора да буде исто и примамљиво за око… И данас, наше муштерије увек препознају печење које исеку близанци – каже Срђан.

Нису мењали посао. У угоститељској радњи у којој су започели праксу, остали су више од 13 година, док нису донели коначну одлуку да отворе своју угоститељску радњу. За све те године, научили су скоро све, од конобарског до посла печењара. Важно искуство које је требало стећи, а стичу га још увек, је како водити сопствени посао.

– Прве године смо пробили лед, друга је била много боља, а онда је наишла пандемија корона вируса. Све је стало, посебно угоститељство. Успели смо, уз мању помоћ државе, сналазили смо се сами. И прошло је! Надамо се да се тако нешто неће поновити! Оно што је врло важно, када смо почињали свој посао, наставили смо у локалу који је већ био на добром гласу. Печењара ”Вук” је имала дугу традицију и њен власник је био један од зачетника тог посла у Чачку. Некада је много лакше наставити, него кренути од нуле – објашњава Срђан. Али, из угла зналца, с обзиром на његово и Иваново дотадашње искуство.

Од почетка, велика помоћ био им је отац Новак. Није запослен код синова, али, као сваки родитељ, засуче рукаве, када је потребно. Помаже отац у многим припремним радњама, док готов производ не стигне до наручилаца. Осим сечења, пошто тај препознатљив део припада близанцима.

Када су браћа почињала сопствени посао, пре пет, шест година, били су на прагу тридесетих. И тада, као и сада, конкуренција је била велика. У Чачку је више од 100 регистрованих печењара, што је још једна препознтљивост нашег краја.

 ”Свако се бори за себе”, кажу браћа. Примете људи сваку лошу ситницу, због које се можда више неће вратити.

– Најважније је не обмањивати људе. Морају да стекну поверење да би се изнова враћали. У нашем послу, морамо да им понудимо храну коју бисмо и ми појели. Ако тако не урадимо, стално ћемо размишљати да ли ће доћи да се жале и вратити оно што смо им продали. Или, више никада неће узимати печење код нас. ”Добар глас далеко се чује, лош још даље” – подсећају браћа Ћетеновић.

Пазе Иван и Срђан на сваку ситницу. Не шаљу муштерије да раситне новац, него то сами учине, што никако није ситница, ако тренутне околности дозволе. Такав пут извеснији је и за проширење посла и запошљавање више људи. Осим њих двојице, тренутно ради једна жена.

Упоредо са развојем приватног посла, браћа су оснивала своје породице. Иван има двоје деце, а Срђан је недавно постао отац једног дечака. Ни прича о њиховом послу не би била потпуна, ако не поменемо где се налазе, иако многи знају. У близини чачанске болнице,у улици Др Драгише Мишовића 168.