Смисао нашег постојања на овоме свету јесте да принесемо сами себе и цео свет Богу на освећење који се дешава на Светoj Литургији у виду хлеба и вина које на чудесан начин из руку Епископа (свештеника) постају Тело и Крв Христова.
Тако верујући, имамо обавезу да се својих сродника молитвено сећамо јер они нису нестали ако су телом умрли, већ су душом живи, јер је и Господ наш Исус Христос на Крсту био прикован и умро, и у трећи дан васкрсао показујући нам да је Он Господар живота! Сви који су се упокојили васкрснуће телом када Господ буде дошао други пут да суди свету, па ће они који су чинили добро васкрснути за живот, а они који су чинили зло за Суд. Наша вера због тога треба да буде и делатана, јер како каже Апостол Јаков „вера без дела је мртва“ (Јак 2:20), наша Црква је због тога својим верујућим показала начин како да се бринемо о својим упокојенима и на тај начин имамо нераскидиву заједницу са њима.
Важно је трудити се да имена наших упокојених редовно помињу на Светој Литургији (важно је да и ви будете на Светој Литургији). Потребно је сећати се својих упокојених у дане задушница, када треба позвати свештеника да изврши мали помен над гробом или донети у Цркву панаију (кувану пшеницу) са списком имена упокојених.
Основно правило је позвати свештеника да изврши парастосе у четрдесети дан, пола године и годину дана (неправилни обичај тзв.спајања панаија треба изобичајити).
Важно је да свештеник изврши чин молитве јер је Господ дао свештеницима преко Апостола и Епископа благодат Духа Светога. У нашем народу су због незнања = сујуверја завладали и неки неправилни обичаји који су у супротности учењу Цркве, као и обичаји које Црква није установила, већ су плод обичаја у народу.
Када се крштени православни хришћанин упокоји треба позвати свештеника да га молитвено чином опела сахрани. (Реч сахрана долази од црквенословенске речи „сохранити“ што значи сачувати). Они који не позивају свештеника чине грех и јавно се одричу вере Христове. Уколико за живота човек изрази жељу да му свештеник не долази када се буде упокојио, треба се обратити свештенику за савет пре него што дође тај дан.
За време опела над нашим упокојенима треба да влада мир, а посебно када се најближи опраштају од својих. Нажалост неретко тада настаје жагор који омета сам молитвени чин. После опела понегде има обичаја превртања стола, клупа, разбијања чаша и слично, што није у духу хришћанске вере.
На самом гробљу при полагању наших упокојених у земљу, баца се само земља „ јер смо од земље створени“, а не новац, бело цвеће и слично јер Бог нам је дао живот и Он га и узима у онај дан када је Његова воља, и никакви сујеверни обичаји нас не могу спасити од тог дана.
Обичај послужења храном и пићем није обавезан и Црква га не прописује. Уколико буде послужења оно треба да буде посно у посне дане. Треба се трудити да сам чин послужења буде достојанствен, без преједања и опијања. Обичај остављања хране на гроб по нашем одласку кућама нема суштинску вредност. Постоји само опасност да животиње скрнаве гроб наших упокојених.
Обичај ношења црнине поводом упокојења наших ближњих и качења тзв. „рушница“ је обичај у народу који Црква није прописала, па тако не може ни дати одговор када се ожалошћени „ разрушавају“.
Обичаји даривања (качења на десно раме) пешкира онима који носе упокојене, Крст и панаију, момента послуживања народа, постављања хране на гроб и слично су обичајни.
Обичај паљења свећа које се донесу на сам дан сахране до годину дана је обичајна ствар нашег поднебља.
Обичај паљења цигара и стављања поред Крста се сматра крајње недоличним.
Примећени су случајеви да се Крст који је ношен на чину опела баца или неприкладно бачен стоји поред гробног места. Потребно је потрудити се да уколико постоје услови после одређеног времена закопа у гробно место или се одложи на адекватно место које пропише управа гробља. Господ је на Часном Крсту страдао и зато морамо имати највеће поштовање према Њему јер је символ самог Васкрсења.
Суштинску вредност има обичај послужења панаијом (куваним житом) преливеном вином које символише Крв Васкрслог Христа, а зрно пшенице символише васкрсење из мртвих у које верујемо, јер и пшенично зрно каде се баци у земљу прво „умре и распадне се“ (Јн 12, 24), а потом проклија нови живот, тј. читав клас жита, тако и ми, када се упокојимо, одлазимо у земљу од које смо и створени, али Господ нам кроз Васкрсење даје нови живот у коме нема туге, бола, већ влада радост живота у заједници са својим Творцем. Овим треба да се послуже сви крштени хришћани. Уколико неко не жели да се послужи панаијом на тај начин показује да нема веру у Васкрслог Господа. Сам чин кувања жита нема посебно правило. Треба га спремити тако да изгледа свечано и да буде пријатног укуса.
Обичај да се после послужења панаијом, преостало жито оставаља поред Крста је погрешно. Панаија треба да се до краја употреби, тј. поједе.
За сам чин опела потребно је припремити панаију (кувана пшеница), свећу воштаницу, вино и једну бочицу помешаног уља и вина, кадионицу, тамјан и брикет. За чин парастоса или помена потребно је припремити панаију, воштане свећице, вино, кадионицу, тамјан и брикет. Постоје дани у години када се парастоси не чине, а то су од Божића до Богојављења, од Великог Четвртка до Томине недеље, у недељне дане и на Господње празнике. Уколико парастоси падају у те дане, благовремено треба позвати свештеника ради савета јер Епископ може да дозволи парастос или мали помен.
Самoубицама свештеник не врши чин опела јер је чин самоубиства смртни, највећи, грех. У одређеним случајевима уколико је човек психијатријски лечен, по благослову Епископа свештеник може извршити опело у четрдесети дан.
Пре, или после сахране, свештеника треба позвати у дом да изврши молитвени чин малог освећења воде, како би се Богу помолио за духовно и телесно здравље укућана. Такође, свештеник ће искористити прилику да додатно тај дом утврди у вери Христовој.
У нади да ћете савете које вам овим путем дадох прихватити, молим се Васкрслом Господу да нас све удостоји Царства Небеског и живота вечног.
Протојереј Марко Мирковић