ГЛАСНИК ТЕК ДОЛАЗЕЋИХ БУНТОВНИКА
Није мали подухват окупити око нечијег дела плејаду значајних књижевника, критичара, професора и читалаца. Оних, који ће му се посветити због квалитета и оригиналности дела, ерудиције, појачане видљивости, коју одавно заслужује, али и скромности и ненаметљивости аутора. Часопис за књижевност, уметност и културу, „Буктиња“ из Неготина, уважен у књижевној периодици, иако се раније, делимично, тематски бавио одређеним феноменима, уметничким струјама или личностима, по први пут од како постоји, своје 81. издање у целости је посветио лику и делу једног савременог српског аутора, отварајући тако И у сопственој генези једно ново поглавље. Ту привилегију, имао је управо књижевник из Чачка, Саво Стијеповић.
О Стијеповићу и његовим делима, у овом броју пишу, имеђу осталих, уредник часописа Саша Скалушевић који у свом уводнику објашњава “Зашто Стијеповић”; Бранко Кукић је свој текст насловио “Страва из књига”, Светислав Басара каже “Човек високог притиска”, Слободан Николић разговор са аутором слови “Света земља пропасти”; Марија Ненезић анализира Стијеповићево дело кроз “Ходочашће у срце таме”, Јасмина Врбавац кроз “Порушене кулисе раја”, Сања Глигорић га одређује насловом “Дивљи плес у прекрасним рушевинам америчког сна”, Ђорђе Калијадис наводи “Саво Стијеповић-Апокалиптични рокенрол трубадур”, Жикица Симић види ово дело као “Сновиђења изнад пустиње Мохави”, Жарко Савић потписује разговор у оквиру рубрике “Летњи импулси”, Немања Вељовић Суброса Савово дело види као”Побожи ужас-Увод у текст нулти”, док Божидар Андрејић све обухвата насловом “Прича о Средоземљу или кад ђаволови радници траже ђавола”. И сами називи прилога о делу Сава Стијеповића речито опсервирају суштину његових дела. У часопис су уденути и интервјуи са Стијеповићем, као и избор из његовог дела, поезија, есеји, новински чланци, прозни радови, одломци из његових романа.
ПОТПУНО НОВО И ОРИГИНАЛНО
За чачанског књижевника, оснивача и главног уредника култног часописа “Градац” Бранка Кукића, Стијеповић је потпуно нова и оригинална “ствар” у српској књижевности, нешто сасвим другачије и узбудљиво, док Басара и Николић говоре о Стијеповићу као јединственој појави у нас и у свету литературе. Марија Ненезић, Сања Глигорић и Јасмина Врбавац пишу о високим књижевним дометима два последња Стијеповићева романа, култним “Прекрасним рушевинама” и “Средоземљу”. Скалушевић у свом уводнику пише о Стијеповићу као “особеном мајстору стила, врсном прозном писцу” за кога се усуђује да каже и да је “видовит, осебујан аутор који никога не оставља равнодушним”.
ПУСТОЛОВИНЕ КРОЗ ПРИПОВЕСТ
Сам уводник, као и почетни текстови Кукића и Басаре, велики лук изузетних савремених књижевних критичара који се протеже до самог краја часописа и изврсне, обимне и детаљне студије Слободана Николића о аутору “Махагони хола” и “Прекрасних рушевина”, говоре о усковитланости, струјањима, успењу и висинама Стијеповићеве пустоловине кроз приповест, указујући на многе ребусе, шифре и пределе у Савовом стилу, наративу и композицији.
Сходно томе, на базично питање новинара како је дошло до сарадње са “Буктињом”, као еминентним српским књижевним часописом, Стијеповић одговара:
– Нисам сигуран, али верујем да би то требало да питате Скалушевића, уредника часописа. Једноставно, позвао ме је и питао да ли је то “океј”, да посвети цео један број мени и мојим књигама. Прво сам реаговао, као ‘где баш ја’, али када ми је образложио своју намеру, пристао сам и увидео како је то, заправо, једно лепо, честито признање, а мени част. Мислим да је било једно лепо искуство, а мени је одиста и пријало.
А какав утисак му је донело управо довршено издање “Буктиње”, наш саговорник каже:
– Допада ми се. Скалушевић је направио сјајан избор мојих текстова, оних од пре готово тридесет година, па и ових новијих, који су објављивани у књижевној периодици, најпре. Такође, веома је спретно одабрао одломке из мојих романа, тако да читалац који нема појма о Савовим књигама, може да се угодно прошета кроз тај литерарни клауструм и увиди о чему се ту ради. Моја је заслуга мала, моје је било да му доставим интервјуе и део из новог романа. Остало су урадили други, врло вешто, врло лепо. А драго ми је да су о мени и мојим књигама писали људи које ценим и чији рад пратим.
У РАДНОМ НАСЛОВУ – “ТРИЈУМВИРАТ”
Након својеврсног темељног ретроспективног осврта на његово дело, управо у “Буктињи”, Стијеповић читаоцима “Чачанског гласа” и љубитељима његовог стваралаштва најављује свој нови роман…
– Требало би. Издавачи су нестрпљиви, а мислим да и људе који су уроњени у свет књижевности то занима. Већ неко време радим на том чудном, да не кажем, заумном роману под радним насловом „Тријумвират“. Опасна је прича у питању, једно велико, коначно путовање и рекао бих да је ово искуство у писању било прилично болно и напорно. Па, опет, и у томе је било извесне ведрине и радости.
Наклоност публике Саво Стијеповић је стекао, сада већ култним романом „Махагони хол“. „Средоземље“ је овенчано “Деретином” Наградом за роман године, а са „Прекрасним рушевинама“ био је у најужем избору за НИН-ову награду и Европску награду за књижевност. О његовим књигама се непрестано говори и као да се стално изнова и изнова откривају.
Питамо, како доживљава ту радозналост читалачког света, да ли му годи?
– Некада да, некада не. Битно је да се чита, да човек сазнаје ствари, поставља питања о смислу свог постојања, о себи и другима, а на концу, да покуша да дође до неких одговора. То се постиже управо читањем. Сведоци смо веома опасних времена, не морамо да разумемо овај свет, али је важно да не буде како смо узалуд живели, котрљали се по песку и са чуђењем посматрали небо и звезде. То није довољно. Човек се мора одрешити од старих окова и поново, поново и поново, пронаћи начин да постане слободан. У основи, о томе се ради, од темеља, од првог каменог блока цивилизације.
ИЗ ОДГОВОРА НА ЈЕДНО ПИТАЊЕ: ЗАШТО АМЕРИКА?
– …Била ми је управо потребна та ширина земље и неба, колорит пустиње и високих шума, нови, обећани свет у техниколору и музика која би градила красне звучне кулисе једног изгубљеног времена. Био ми је потребан свет који је почео да поприма нове и другачије обрисе, свет који је урлао и тражио промену и који је, на вероватно последњим великим таласима контракултуре, кренуо са својим урушавањем, чак и пре него што је прогледао. Трагао сам за променом која је почела у светлу и у слободи, али која се касније преобразила у некакав тамни и демонски лик. Много тога се преметнуло и изменило од тог времена. Оно што је у име наводног прогреса требало да се убије и разори, убијено је и разорено. Фашизам је весело обукао нове одоре, пресвукао се у либералне хаљетке, дубина ствари се претворила у мутну површину, а висина идеја укопала у камен и мрак земље. Ткиво здравог дела друштва је искомадано. Наравно, декор је могао бити и другачији. Рушевине су комотно могле да настану и у руским степама, у времену пре пирамида, у интерлудију међупланетарних ратова или у врелом сахелском појасу, свеједно. Основа повести би била једнака. Ја се и не радујем нарочито што говорим о пропадању људских душа и заједница, основних кодова и темеља света, али верујем да само о важним стварима ваља писати. Ово наше измучено друштво је дословно пред капијама пропасти, пред суновратом и то треба рећи.
Истина, није први пут, било је свега и раније, и страдања и ужасних патњи, болести, бола и ратова, укидања слободе и окивања душа, али једном ће то бити и доиста последњи пут. И шта је то, најзад, што ми хоћемо да сачувамо, да спасимо? Је ли то овај и овакав свет, будућност, природа, потомство, живот, све то скупа? Кроз неколико милијарди година, сунце ће испећи све што буде могло да се испече, Земља ће изгорети, па се потом охладити и чему онда читава ова лакрдија? И ако се човек неким случајем спасе, седне у некакав космички брод, одлети и насели другу планету, оставиће и тамо, верујте, за собом пустош, уништавајући галаксије, једну за другом, све док самог себе коначно не укине. Шта покушавамо да сачувамо онда? Не видим другог одговора до тога да ми, заправо, желимо да сачувамо Бога у себи. Још у роману “Махагони хол” питао сам се шта је то што остаје кад човек изгуби све што има. И један од мојих јунака дао је одговор. Карактер, рекао је. У преводу, душа. То не би било добро да се негде заметне. Немамо ништа заиста друго до голе душе, једино њу поседујемо и она је читав наш иметак. Јесте, вратићемо се у прах, шта друго, наше тело да, ови окови, и они, да, али душа неће. Јер, душа не лиже прашину. Она је сачињена од много теже материје.
“ВЕЛИКО СПРЕМАЊЕ”
У његовим књигама, као да има много нереда, а он би, утисак је, сам преузео одговорност за све антагонизме овог света и као лик сопственог дела покушао све то да поспреми… Својим писањем, према сопственим речима, он жели да успостави некакву антикњижевну епопеју, како би то његово “свесвесве” приказао као ред, устројство и ритам, са жељом да “уведе склад у књижевну регименту”, да сврста све “под конац и под винклу”, све док “неки лудак ту не ускочи и то савршенство скрати, тј. гурне ногом…”, а онда се онај “глобално самопозвани” обрати свету и саопшти “да смо сви мртви”. Зато је, по свему судећи, Саво Стијеповић, гласник тек долазећих бунтовника.
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије из “Буктиње”: Александар Алемпијевић
БРАНКО КУКИЋ: “…ОПАСНО КОРАЧАЊЕ”
Оно што Стијеповић пише у својим књигама, то је нова појава у књижевности; догађања, ликови, атмосфера (ово посебно), све је то неки пожар који долази негде Отуд, где неко и нешто гори (Мелвили, Фокнери, Хемингвеји, Дос Пасоси, Мајлери). А гори овде, испред и иза нас, само што ми више не распознајемо ни видике, ни небеса, не знајући шта је далеко, а шта је управо ту.
Гогољ је страх, а страх је Е. А. По, Бодлер је страх, а они око њих су деца страха. То знамо, јер смо у страху. Али страхујемо да ће доћи нова деца страха, раздрагана у свом бесу. Стијеповић у том смислу иде корак уназад, желећи да се врати унапред. То је поуздан знак да је схватио свет у коме живи. То је опасно корачање.