ЉУБИ БЛИЖЊЕГ СВОГ, КАО СЕБЕ САМОГ
ПРЕДАВАЊЕ КЛИНИЧКОГ ПСИХОЛОГА ВЛАЈКА ПАНОВИЋА: “НАЈЧЕШЋЕ ГРЕШКЕ У ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ”
У оквиру отварања програма “Светосавске свечаности”, у организацији истоименог Удружења, у великој сали Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис”, у понедељак, 23. јануара, одржано је предавање клиничког психолога Влајка Пановића, под називом “Најчешће грешке у васпитању деце”. Пановић је свој радни век провео у Војномедицинској академији у Београду, а својим искуством и радом сведочио је о темама и питањима у којима се родитиљи не сналазе увек довољно добро.
ПОРОДИЦА У РАСУЛУ
Живимо у турбулентном времену, у коме не можемо да “испратимо” једни друге, бар не довољно да бисмо се разумели, а то је први услов да бисмо се волели. Ово је једна од констатација Влајка Пановића, познатог клиничког психолога у пензији, са предавања “Најчешће грешке у васпитању деце”.
– Моја пракса говори да често имамо родитеље који су немоћни у васпитном процесу, као и да имамо децу која су неретко надмоћна у односу на родитеље, тако да слободно можемо рећи да се данас воде ратови у породицама. Својим искуством сведочим да овој области треба много више да се посветимо. Наша држава јесте угрожена споља, то није спорно. Али, сматрам да је много више угрожена тиме што је породица у расулу. Посебно младе генерације. Много је депресивних, а знатан део депресивности проистиче из недовољно добре организованости, деца не спавају ноћу, немају добре концепте оброка, не бораве на ваздуху, на сунцу, превише времена проводе у затвореном простору, у виртуелном свету. Тај свет постаје доминантни део њихов искуства, тако да су изгубљени у времену и простору и често им се мешају те две реалности. Нажалост, то данас није спорадично, него масовно – наглашава Пановић.
МАЛО ЈЕ ЉУБАВИ ИЗ СРЦА
Према речима клиничког психолога, први услов да би се деца васпитавала квалитетно, адекватно, јесте добар брак, добар однос родитеља:
– Међутим, сви сведочимо да је данас брак угрожен много више, него било шта у друштву. Статистика каже да се сваки трећи, четврти брак разводи, а да они који се не разводе трпе једни друге, да је јако мало љубави међу људима и то љубави која проистиче из срца, не из главе, не из страсти, него баш из срца. То је она љубав која држи људе везаним једно за друго, дакле, годинама, до краја живота. Ми таквих љубави, нажалост, имамо мало, или скоро да немамо. А где нема љубави, нема ни разумевања. Кад нема разумевања, имамо неспоразуме, егоизам и људе који су, не само себични, него и често силовити, агресивни. Не разумејући једни друге, људи постају нестрпљиви, нетрпељиви и, слободно могу да кажем, да се заиста, а не само фигуративно, воде ратови унутар породица.
УКЉУЧИТИ ЗДРАВ РАЗУМ, ИСКЉУЧИТИ УТИЦАЈ ВИЗУЕЛНИХ МЕДИЈА
Да би данас добро васпитали дете, Пановић каже да је, пре свега, најважније укључити здрав разум, а искључити утицај медија. Напомињући да му је веома жао, сматра да су у овом тренутку највеће зло визуелни медији, који до те мере опседају људски ум, да деца немају довољно простора за машту и да због тога све мање читају књиге.
– Потпуно је другачије када ви читате књигу и укључујете своју машту, јер маштом проживљавате нека туђа искуства, која полако реструктуришу и ваше поље доживљаја, односно, човеку даје могућност да развија и фантазију, али ону која има покретачки, мотивишући карактер. Међутим, данас смо сведоци опседнутости људскога ума, пре свега, визуелним сликама, дакле, визуелним медијима, који не остављају простор ни за размишљање, нити за развијање маште. Слике имају ту моћ, посебно визуелни медији, да се брзо смењујући таложе у дечије умове и деца често, па не само деца, већ и одрасли, постају робови тог искуства. Наравно, они не могу да се одупру. Зашто? Зато што је превише догађаја у јединици времена када не можемо ни да процесуирамо те информације, а камоли још да заузмемо неки адекватан емоционални однос према њима. Дакле, ми заиста постајемо све више реактивна, а све мање мислећа бића – упозорава Пановић.
ПОШТОВАЊЕ – НАЈЈАЧА КАРИКА КОЈА ЧУВА ЉУБАВ
На питање – која је разлика између некадашњег начина васпитавања деце и данашњег, клинички психолог наглашава да би суштина, ако бисмо могли тако да поједноставимо, била у спонтаности:
– Родитељи су своју децу васпитавили кроз спонтаност, а спонтаност је носилац радости. Међутим, као што сам већ напоменуо, данас имамо много више опседнутост речима, сликама и немилим догађајима, који се свакодневно дешавају у неком односу, због неспоразума и неразумевања. Дакле, родитељи су некада имали велику улогу у васпитавању деце. Друго, деца су неговала поштовање према својим родитељима. А поштовање је она најјача карика која чува љубав. Ми данас немамо довољно поштовања, зато немамо ни љубав. Јер, кад немате поштовање, немате ни поверење једно у друго, а без поверења, рађа се сумња, као и параноидност. Сумњајући једни у друге, почињемо да преиспитујемо, да трагамо, а томе посебно доприносе мобилни телефони и поруке, које су толико погубне на мушко – женске односе, да готово свака жена претражује поруке свог мужа, или муж уграђује софтвер да прати своју супругу, што је трагично. То значи да више немамо ни поверења, нити имало поштовања.
ВРАТИТИ СЕБЕ – СЕБИ
Пановић наглашава да је у данашње време најважније да вратимо достојанство мушко – женском односу, да на првом месту жена буде она икона коју је мушкарац поштовао.
– Нажалост, данас је жена често претворена у објекат, који не служи на част ни вама дамама, нити нама мушкарцима и очевима. Дакле, вратити себе – себи, то је први услов, јер је човек изгубио контакт са другим људима и са природом, а онда се оутђио и од самог себе. Морамо да научимо да организујемо своје време, јер је човек постао жртва неорганизованости и вишка свега. Нема куће у којој нема вишка ствари. У Србији нисам наишао ни на једну кућу која има малу децу и мање од сто играчака. Веровали, или не. Колико је женских ормана који су препуни гардеробом, мушких препуних спортском опремом, фрижидера препуних хране која се баца… Нажалост, више не поштујемо никога и ништа, као да нам ништа није свето. Ако вратимо светињу у мушко – женски однос, као и у односе родитељ – дете и млађе дете – према старијем детету, онда бисмо могли нечему и да се надамо. Али, докле год немамо поштовања и поверења, све више ћемо бити отуђени, удаљени једни од других. Љуби ближњег свог, као себе самог. Нажалост, имамо управо обрнуту ситуацију, да се наша деца много боље слажу са туђом децом, него са својим ближњима – закључио је Влајко Пановић.
Нела Радичевић
