УЛАГАЊЕ У ЗНАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ МЛАДИХ ЈЕ НАЈВЕЋЕ РОДОЉУБЉЕ
Петар Срнић, велики добротвор рођен на Петровдан, 12. јула 1934. у чачанском селу Остра, преминуо је 11. јануара у Београду. Тестаментом је 2009. године завештао Београдском универзитету три породична стана у Београду, како би се стипендирали надарени студенти, пре свега из Моравичког округа. Бројним донацијама помогао је свом родном селу. Заувек му је захвална и породица Влајковић из села Ставе код Ваљева… Добитник је Плакете за најплеменитији подвиг коју су му доделиле „Вечерње новости“ 2009, а прошле године на Сретење, поводом Дана државности, одликован је Златном медаљом за изузетне заслуге у хуманитарном раду, несебичну помоћ и доброчинство.
ТРИ СТАНА ЗАВЕШТАО БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ
Све што је стварао и стекао за скоро шест деценија рада, у договору са својом супругом Паулином, која је преминула 2008. године и ћерком Светланом, оставио је, заправо, младим нараштајима.
– Ово сигурно не би било ништа чудно да су нека нормална времена. Задужбинарство је у Србији некако заборављено и колико су ми рекли још од оног рата нико ништа није остављао у задужбину. Надам се да ће мојим примером кренути многи други који имају шта да оставе и да тако покажу своју хуманост и родољубље… Могли смо имовину завештати и некој болници или некоме другоме да помогнемо, али сматрам да је најбоља помоћ свом отачеству улагање у младе, њихово знање и образовање. Од изнајмљивања станова годишње се може стипендирати 20 студената. Универзитет ће располагати имовином после наше смрти – испричао нам је господин Срнић те давне 2009. када је обелоданио свој тестамент којим је Београдском универзитету завештао три стана укупне површине 200 квадратних метара, два на Врачару код Храма Светог Саве и један на Црвеном крсту. Посебном клаузулом у тестаменту навео је да предност за стипендије од станарине имају надарени студенти из Моравичког округа.
ВЕЛИКИ ПРИЛОЖНИК ЗА ГРАДЊУ ЦРКВЕ У РОДНОЈ ОСТРИ
Господин Срнић је много тога оставио и учинио и за свој завичај. У Остри кажу да се не могу побројати његова добра дела.
– После пожара 1996. године обезбедио је средства за потпуно реновирање објекта Дома културе, у коме је била смештена здравствена амбуланта. Својевремено смо добили одговоре из чак 30 амбасада којима се наш Петар тада обраћао за помоћ… Захваљујући његовом ангажовању, амбасаде Норвешке и Холандије помогле су комплетно опремање амбуланте. Помогао је реконструкцију водоводне мреже, асфалтирање путева… – каже Милан Анђелић, председник МЗ Остра.
Од почетка изградње Храма Свете Петке у родној Остри био је један од највећих приложника. Давао је прилоге често, а осим тога, опет захваљујући његовој упорности, помагала су и многа министарства.
– Ништа му није било тешко. Знао је да отвори иста врата много пута, само да би успео у својој намисли, да помогне селу, па и изградњу Храма. Кад год смо му се обратили, помогао нам је. Трудићемо се да сачувамо сећање на Петра, нашег великог задужбинара – каже Видосав Срнић Вићо, председник Одбора за градњу Свете Петке у Остри.
ЗАУВЕК УКРШТЕНИ ПУТЕВИ СА ВЛАЈКОВИЋИМА ИЗ ВАЉЕВА
И породица Влајковић из села Ставе код Ваљева, чији су се путеви „чудом“ укрстили са Срнићевим, неће га заборавити. Стојан, Анка и Анђелка били су те 2009. године прве тројке на Машинском факултету у Београду. Причу о четворо Влајковића (имају и млађег брата Стевана), Петар је прочитао у дневним новинама, нашао њихову адресу и написао им писмо – да жели да их стипендира током студија. Тако је и било.
– Оживео је задужбинарство, какво је некада постојало у Србији. Желео је да улаже у младост, у знање, јер је сматрао да ће се то на најбољи начин вратити Србији. Петар нам је својим примером показао како би свако од нас требало да живи, да човек вреди само онолико колико другима даје. Био је упоран и та особина, уз рад и труд, донела му је много у животу. Имао је невероватну енергију, која га није напустила до задњег дана – испричао нам је Стојан Влајковић који је, као и Анка, завршио студије, док се Анђелка у међувремену удала, добила децу, чему се Петар истински радовао.
Стојан каже да је и после завршетка студија често био код Петра, кога је цела породица сматрала, не само добротвором, већ и пријатељем.
– Пера нам је био као члан породице. Од њега је увек имало шта да се чује и научи. Није био старомодан, већ прави Господин, а понео је много тога доброг из свог краја… Трудићу се да Задужбина породице Срнић буде остварена по његовој жељи и тестаменту – обећава Стојан.
Петар Срнић је из Остре отишао са 11 година у Београд, где је касније завршио факултет. Прво је као економиста радио у Фабрици мотора Раковица, затим као директор ИП „Привредно-финансијски водич“, а потом је имао и сопствено издавачко предузеће. Никада није заборавио своје земљаке, код којих је радо долазио, и након што је продао викендицу и имање у свом родном селу, а сав новац (око 30.000 евра) даривао за изградњу Цркве Свете Петке у Остри. Са радошћу се одазивао сваком њиховом позиву. Није долазио само у време пандемије. Када су га звали за славу прошле године, рекао је да има жарку жељу да још једном дође. И дошао је, последњи пут тог 27. октобра за храмовну славу Свету Петку.
Своје задужбинарство и доброчинство није истицао, већ је говорио да воли људе и да се радује успеху свакога.
Петар Срнић је сахрањен на Васиљевдан, 14. јануара, на Новом гробљу у Београду. До вечне куће, осим породице и пријатеља, испратили су га представници Београдског универзитета… И наравно, његови земљаци из Остре.
В.Т.
КЊИГЕ ЗА БИБЛИОТЕКУ И СЕОСКУ ШКОЛУ
Поклонио је 2009. Петар Срнић и своју богату библиотеку, коју је градио годинама, прво као љубитељ књига, а касније и издавач. Највећи део књига, а било је око 3.000 наслова, оставио је Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“, док је део књига поклонио сеоској школи у Остри, у којој је неколико година учио.
