(П)ОСМАТРАЧНИЦА: Парче тепиха на дрвету
Није лако наћи место за паркирање у Чачку ни „обичним“ данима, а камо ли у дане уочи Божића, нпр. на Туциндан.
Кружимо ширим центром града како би нашли место што ближе пијаци да бисмо купили нешто сувог воћа, али и суве коре за баклаву, каквих по препоруци пријатељице, има само на чачанској пијаци…
Ништа од паркирања у некој од оближњих улица. Све крцато. Ипак, морамо на паркиралиште, али и не помишљамо на оно најближе, иза робних кућа. Колона возила сигурно чека на ред да уђе. Возимо на друго, у зони 2. Ни ту ни једног слободног места. Чекамо да неко изађе, али и то иде „преко везе“, јер неко неког препознаје. Није препоручљиво умешати се, иако дуже чекамо.
Коначно једна бака са мањим аутом одлази и ми, користитећи прави тренутак, „на жилет“ паркирамо на право место. Одлучујем да причекам мужа у колима, уз звуке „двестадвојке“ са радија.
Разведрило се, из аута пуца поглед ван паркиралишта. Гледам небо, дан ће бити сунчан. Погледам мало боље испред себе – дрво; и у крошњи, парче тепиха! И то исто оно које је ту стајало пре пар месеци, када се такође тражило место више на истом паркиралишту…
Питам се шта ли је са власником те напуштене стазе која тако безнадежно да ће је се ико ускоро сетити, виси на дрвету у ове празничне дане…
Муж стиже, прича завршена. Таман се нешто уклопило без по муке…
