”Помешајте залену, плаву и белу да бисте добили најлепшу нијансу неба. Посматрајте разноврсност боја јесењег лишћа и уживајте у њима!” Како је лепо и када платно ”запамти” те тренутке!
На шта би прво могла да асоцира свака боја лишћа и ведрог неба? Углавном, на радост, усхићење. Зато су намерно одмах истакнути савети које је наставница ликовног васпитања стално давала својим ученицима. Али, првенствено је требало да укажу на ведрину и оптимизам које су стално ширили брачни и просветни пар Никола и Јелисавета Лела Цветић, где год да су се нашли.
Он је предавао математику у Медицинској, једно време и у Техничкој школи, она ликовно у ”Филипу”. Сећају их се мало старије генерације, оне које су до деведесетих били основци или средњошколци. Тада су Цветићи пензионисани. Професор је живео до 2008, а наставница три године дуже.
– Спремао се за посао и само је пао, док се бријао. Имао је мождани удар, који је једва преживео. Од тада се отежано кретао и није могао више да ради. И пре тога је имао услов за пензију, али није га искористио. Много је волео школу и да стално буде у друштву деце. После тога је, колико је могао, држао приватне часове и помагао ђацима да положе пријемне испите или поправе лоше оцене. Радио је неколико месеци пре смрти. Чак му ни болест није одузела бистри ум и дар за рад са младима – радо се сећа тих тренутака Светлана Цеца Крстић, ћерка Николе и Леле Цветић.
Када више није могао да одлази у школи, често је седео на клупи испред зграде у којој је живео у Немањиној улици. Људи су га поздрављали, он се радовао сваком сусрету, нарочито са бившим ученицима. И по томе су га многи запамтили, а посебно да је стално био у друштву беле малтезерке. Пас је био поклон Цецине породице, која је једно време живела у Београду, а потом у Енглеској.
УМЕТНИЧКИ СВЕТ
Колико год да је природа удесила ту посебну врсту љубави, није ћерка причала само о свом тати. И маме им заувек остају ”узвишена” бића. Наставница Лела је и својој ћерки врло често причала о сликарима, учила је да запажа простор, вредна архитектонска дела. Исто и ђацима. Нису биле довољне водене боје, темпере и блок пет.
– Деца су вајала, радила акварел, гарфику… Покушавала је да им покаже што више стваралачких техника, да подстакне њихову креативност. Често је са ђацима учествовала на многим такмичењима, а нису изостајале ни награде. И нас две смо читале књиге из историје уметности. Нисам била њен ученик, али сам се више пута уверила колико су је волели. Довољно је само да се сетим наших одлазака на пијац. Унапред сам знала да се нећемо брзо вратити кући, јер је мајка увек неког сретала и дуго са људима разговарала – каже Цеца.
– Са Јелисаветом Лелом Цветић сам радио у Основној школи ”Филип Филиповић” двадесет пет, шест година. Предавала је ликовно васпитање са успехом, јер је за ту уметност и сама била обдарена. Њени ђаци су постизали добре резултате и на разним смотрама. Лела је била скромна и тиха, али међу колегама цењена као узоран радник и човек. Ученици су од ње могли доста да науче и сигурно им је у сећању остала као педагог који је свакоме знао да приђе са разумевањем и жељом да пренесе знање – утисак је и професора енглеског језика Миће Миловановића о колегиници Лели.
Никада наметљиво, али остане за цео живот и преноси се с генерације на генерацију. Не само да Светлана данас, куда год да оде, прво посети музеје и галерије, него и њени синови Лазар и Милан. Засигурно и многи ђаци и вероватно се тада сете наставнице Леле и њених лекција.
”ЛАКО ЈЕ ПОДЕЛИТИ ЈЕДИНИЦЕ”
Исто тако тих и ненаметљив био је и професор Милан. Никада строг, није остављао ђаке да полажу поправне испите у августу. Сваки проблем је решавао разговором, без вике и претње.
– Био је такав и отац. Благ, никада строг. Најгоре ми је било, ако ме зовне: ”Светлана!” Могло је много да заболи. Када сам завршила Електротехнички факултет, први посао ми је био у просвети. Предавала сам стручне предмете у Средњој ПТТ школи у Београду. Сећам се првог часа, улазим у учионицу, деца не обраћају пажњу на мене, играју се, гађају кредом. Вероватно им нисам тада изгледала као професорка, тек сам завршила студије. Врло често сам питала маму и тату за савете. Говорили су ми да не могу стећи прави ауторитет, ако поделим јединице или упишем ученика у дневник. Прави пут је да их заинтересујем. Тако са и ја градиво из стручних предмета, које није свима привлачно, покушавала да прилагодим средњошколцима и повежем га са свакодневицом. Сећам се и сталних ђачких оправдања: ”Морам код доктора”, ”Није ми добро” и мојих дилема да ли им веровати, или страхова да им се нешто не догоди, ако нису на часу. Врло брзо сам схватила колико је тешко бити просветни радник. Пошто сам дипломирала електротехнику, отвориле су ми се друге могућности и нисам остала у просвети – прича Цеца о свом просветном искуству.
Професору Цветићу ни ”проблем” није био ”проблем”. Као и сваки математичар, добро је знао поступак од једноставнијег ка тежем.
– Професор Цветић ми је предавао у другом разреду средње школе, тадашњег усмереног образовања. Као одељење друштвеног смера, нисмо баш показивали завидно знање из математике, што је он одмах схватио. Задавао нам је најједноставније задатке из тешких области. Било је то компромисно решење. Негативних оцене готово да није давао, чак и они којима је математика била ”баук”, имали су шансу да, уз не тако велики напор, поправе лоше оцене. И у та радна атмосфера је била опуштена, захваљујући и духовитости професора Цветића. У одељењу у коме је било, не тако мало ”проблематичних” ученика, успевао је да одржи контролу и оствари добру комуникацију – сећа се Братислав Бежанић, некада ученик, касније колега професора Цветића.
– Иако смо смо живеле преко пута школе, свако јутро смо Макса и ја, као без душе, долазиле на први час математике. Он нас погледа и каже: ”Вас две далеко станујете!” Цело одељење се зацене од смеха. Није било у реду, имали смо школске другове који су пешачили од Лознице и на време стизали у школу, а ми увек каснимо – потврђује и Мирјана Зиндовић, некада Милосвљевић, о једноставној и ефектној духовитости Николе Цветића. И пуним срцем каже за свог разредног старешину: ”Праведан, добар, предавања су му била јасна и разумљива. Није нас много цедио!”
СТИГАО ИМЕЊАК
Средином деведесетих и наставница Лела је пензионисана. Првенствено да би бринула о свом супругу. Петнаестак година касније, разболела се и она, исто је доживела мождани удар.
– Као и њена старија сестра Станка, касније и моја свекрва. Као да нас је пратио тај усуд у породици. Тетка је живела са нама, нас две смо доста времена проводиле заједно, била ми је друга мама. Оно што ми је од њих троје остало у најлепшем сећању су многа дружења са људима. Имали смо малу викендицу поред Каменице у којој смо проводили сваки слободан тренутак. Моји нису волели путовања, ни летовања на мору. Боравак у природи им је био најважнији и узгој непрсканог воћа и поврћа. Окупљали су се ту њихови пријатељи и колеге, волели смо да се дружимо и са комшијама. Била су друга времена, не као сада, често људи не знају ко живи у њиховој згради. Од почетка сам усвојила и њихов став да је школа врло важна, а пресрећна сам да су то усадили и мој деци – сумира сећања на родитеље Цеца Крстић.
Пре двадесетак година Цеца и њен супруг Александар, који је, такође Чачанин и дипломирани електроинжењер, одселили су се у Велику Британију. Данас живе у Бирмингему, највећем граду после Лондона. Отишли су на Острво са синовима Лазаром и Миланом који су тада били дечаци. Данас, Лазар је доктор медицине, специјализира очну хирургију, а Милан стоматолог. Лекарка је и Лазарева супруга Кортни. Пре неколи седмица, добили су сина Луку, пошто је Лучиндан крсна слава породице Крстић. Како у Енглеској сви имају и друго име, дечак је Лука Никола Крстић. И његов прадеда који је одрастао у познатој трговачкој породици добио је име по крсној слави, Светом Николи. Прабака Лела је из једног живописног села у близини Чачка, Коштунића, одакле је могла да понесе најлепше боје и ”додаје их свету”.
УЧИЛИ ЋУРЕТА ДА ЛЕТИ
– Једном се дежурни наставник жалио на наше понашање на школском одмору. Цвеле је са њим ушао у учионицу и баш у том тренутку је неко држао Ћурета за ноге, док је висио на прозору. Тада је Цвеле рекао: ”Ја тамо, они уче Ћурета да лети” – сећа се духовитих опаски раредног старешине Снежана Парезановић, некада Петковић.
