„Бог не може бити свуда, па је зато створио мајку.ˮ (јеврејска пословица)
Последњи месец у години увелико траје и наводи нас да размислимо о себи, о свему што смо током ове године урадили, о томе како смо се понашали према другима и да ли ћемо закорачити у предстојећу годину задовољни оним што остављамо иза себе. Празнична атмосфера је свуда око нас, враћа нас у детињство и оне безбрижне дане када смо се радовали ситницама умотаним у сјајни папир и замишљали да ће нам та ноћ остварити све жеље и надања. Можда смо баш из тог разлога у децембру саосећајнији и хуманији, примећујемо људе око себе, захвалимо им се, похвалимо њихове поступке и сетимо се неких људи којима можемо улепшати макар овај месец племенитим гестом.
Неколико дана пред крај овог месеца, 25. децембра, обележили смо и највећи хришћански празник посвећен мајкама и женама – Материце. Овај празник носи важну симболику повезивања, слоге и љубави који треба да владају у сваком дому. Мајке безусловно воле, подмећу своја леђа и пружају потпору, хране, штите, жртвују се, брижне су и бдију над срећом свог детета као над крхким пламеном свеће. Свака мајка је најдивнија и свакој би се требало захвалити и одужити, помоћи и олакшати, рећи јој да је све урадила најбоље што је могла и више него што је и сама веровала да ће успети.
Ми се на данашњи дан не можемо захвалити свим мајкама овог света нити можемо помоћи сваком детету коме је помоћ потребна, али можемо изнова поменути једну „Мајку Храбростˮ која је своју мајчинску љубав и бригу умножила и пружила девојчици остављеној од свих. Одлука Татјане Обрадовић да, поред своје троје деце и унука, пружи дом и родитељску љубав малој Нађи и да јој олакша детињство које је започето на тежи начин, наишла је на дивљење суграђана и признање Града Чачка у виду Децембарске награде и помоћи у градњи куће како би се решило њихово стамбено питање. Татјана Обрадовић испунила је своју мисију показавши нам да искрени чин милосрђа бива препознат, награђен и узвраћен и да се добра дела множе и шире као концентрични кругови у води само када се нађе једна особа која ће бацити каменчић и усталасати свакодневицу.
Будимо благи, будимо бољи, помозимо и захвалимо се, учимо од Татјане и других хранитељки, мајки, добрих људи, радујмо се ситницама и негујмо празнични дух и веру, јер су чуда могућа када у њих верујемо, али још више када их и сами чинимо за друге.
Марија Миљуш
