ИЗВОР: УДРУЖЕЊЕ ЧАЧАНА У БЕОГРАДУ
На данашњи дан пре 176 година, 23. децембра 1846. године, на граници Чешке и Шлезије у Најсоргену, рођен је Др Јарослав Kужељ, зачетник модерне медицине у Чачку. Медицину је завршио у Бечу 1875. године када је у свечаној дворани Бечког универзитета промовисан у „доктора целокупног лекарства“. Одмах му је понуђено место помоћног лекара у дечјем одељењу бечке градске болнице, на коме је остао непуних пет месеци. Потом је на позив Србије, због недостатка стручних медицинских кадрова, на почетку српско-турског рата 1876. године дошао у нашу земљу. У Србији је приступио војној служби и радио у Ивањици и резервној болници у Чачку. Током уласка Србије у рат против Турске 1877. године, др Kужељ је ратовао на Источном фронту Србије, али је и све време радио у Kрушевцу као руководилац војне болнице у којој је испољио изванредно прегалаштво, одлучност, љубав, благ однос према људима и велике организаторске способности. Због свог доброчинства и хуманисти прозвали су га Мачај западне Србије, по угледу на Стевана Мачаја, познатог лекара пореклом Мађара у Тимочкој крајини. Потом је напустио војску и у радио у Чачку је у грађанском санитету. Након што је променио веру и постао православац оженио се Српкињом.
Kратко време био је секретар Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела (1879), јер га је др Владан Ђорђевић одмах следеће године поставио 1. маја 1880. године за секретара Санитетског одељења. У ствари, био је већ започет посао на реорганизацији српског грађанског санитета и израда нацрта „Закона о народном санитетском фонду“ и „Закона о чувању здравља у народу и на домаћој стоци“. У изради тих законских нацрта, као члан комисије, активно је учествовао и др Јарослав Kужељ, чија су најсвежија факултетска и практична познавања организације санитета у културној Европи била од несумњиве користи. Истовремено, учешће у изради ових закона било је од посебне користи самом др Kужељу, јер се он, одмах, а и касније, упорно залагао за њихово спровођење. То се, нарочито, односи на „Закон о чувању здравља у народу и на домаћој стоци“, који је, између осталог, регулисао дужности и права окружних физикуса, среских и општинских лекара, бабица, приватну лекарску праксу, а на основу кога су произашла правила о гробљима и сахрањивању, о ограничавању блуда и заштити јавног морала, затим Закон о болницама, апотекама итд.
Поново вратио у Чачак 1881. године, најпре као општински лекар а потом и као покретач изградње нове чачанске болнице и као њен први управник. Све време свог службовања у Србији био је изузетан лекар, просветитељ и борац против сујеверја, заосталости и предрасуда у лечењу болести. Сузбијао је венеричне болести, евидентирао проститутке, установио ентитет пегавог тифуса у епидемији у Чачку (1901–1902.), набавио први микроскоп у унутрашњости, обилазио школе, залагао се за клупе са два ђака и увођење ђачких кухиња. Јарослав Kужељ, упркос веома обимном ангажовању на свакодневним практичним пословима лекара, окружног санитетског руководиоца, управника болнице, народног учитеља и просветитеља, налазио је времена да своја богата искуства и запажања стави на папир и публикује. То нису нека велика стручна дела, већ радови међу којима има и таквих који се и данас сврставају у примере методичности обраде и аргументованих доказа. Јарослав Kужељ у Чачку је провео пет деценија свог живота. Био је почасни грађанин града Чачка. На сопствени захтев пензионисан 1906. Чачак је напустио 1927. године и са супругом Милевом отишао у Загреб. Ту је после годину дана (1928), након неизлечиве болести умро у 82 години живота. Сахрањен је на православној парцели гробља у Мирогоју, Хрватска. У знак захвалности данас главна улица у центру Чачка носи његово име.
Заслужни људе су, иако су потицали из других далеких крајева, са љубављу прихватали Чачак и Чачане као своје и свој живот уложили у општу добробит и напредак. То је пример који свакако треба следити, а надасве поштовати.
Приредила: Милица Матовић