Наизглед лако, али тешко достижно. Чинило се да би свако могао да има ту брзину мисли и још лепши речник. Можда приближно, сталним богаћењем читалачке навике. Нису ни њему тек тако извирали цитати или продирање у срж књижевних дела. Када их анализира, могло је да буде и вечитих ђачких самоиспитивања: „Како се тога нисмо сетили?“ Али…
Бошко Ћаловић, дугогодишњи професор српског језика у чачанској Гимназији. Одушевљени предавањима, давао им је више од школских лекција, његовом појавом, ученици су га сликовито описивали као човека који „плеше“ у учионици. И они нетремице гледају у њега, упијају сваку реч. Требало их је записивати да би остали ти извори и када живот одвуче на другу страну и попусте читалачке навике, што се врло често догађа.
– Ко ће га заборавити, онако витког и уредног, отмено обученог и лепогласног, кад уђе у учионицу и почне да везе, рецимо, стихове Татјаниног писма Оњегину на руском? Или стихове Миљковићеве „Баладе“ посвећене „охридским трубадурима (Мудрости, неискусно свићу зоре!/ На обичне речи више немам право!“ Стих те песме великог Бранка, ”Птицо, довешћу те до речи!”, користио је када ђак не зна одговор на постављено питање, па ћути као заливен). Или када треба да оцењује, па употерби стихове Љубивоја Ршумовића: „Имам колтове од сребра,/ да избушим ваша ребра!“, или цитира Хамлета: „Свиреп ћу бити, неприродан не!“, па се изненади незнањем: „Ене, рече књаз Милош!“, или заколута очима да би нагласио колико је „страшан“. Или дугокосој ученици која се чешља, каже, онако маркантно ћелав: „Ти изазиваш!“, па је прозове да одговара. А ко зна добро, вели му да је доживео „звездане часове“. Он није предавао, он је плесао. Скрупулозно се спремао за сваки час, листао књиге и своје белешке, и онда, у учионици, био суверени господар простора, времена и ђачке пажње, наизуст каујући толике стихове… Био је прави педагог, у буквалном значењугрчке речи – водио је нас, децу, за руку и показивао нам не седам, него сто седам, и не сто седам, него хиљаду седам светских и домаћих чуда литературе. Зато није необично да су многи његови ђаци постали професори књижевности. А био је, иако самосвестан, отмено скроман: „Ако вас и нисмо нечему научили, бар вас нисмо омели у развоју“, говорио је бившим ђацима када га хвале… – део је опроштајног говора професора Владимира Димитријевића на сахрани Бошка Ћаловића, 16. октобра 2012.
Остао је и он забележен у књизи „Птицо, довешћу те до речи” у којој су сабрани текстови професора Ћаловића објављивани у појединим публикацијама, изречени на школским приредбама, или када је требало бранити достојанство школе. Сабрали су их његови некадашњи ученици, касније колеге Владан Димитријевић и Слободан Николић.
ПРЕДВОДНИЦИ БУНТОВНОГ ДУХА
Тај владар у учионици, у животу је био скроман и повучен, истичући да је „сеоско дете“. Опет та отмена скромност, како је назначио Владимир Димитријевић. Исто тако умешан у учионици, био је и у породици. Нарочито у односу са синовима Данком и Бранком. Имали су и они прилику да га доживе у учионици, у којој је често владала другачија атмосфера. Само у први мах збуњујућа.
– Као што је „плесао“ у учионици и био духовит, још бољи је био у кући. Али, сећам се његовог првог часа, сасвим друга личност. Дочекао га је наш жамор и галама, а он улази, гледа у натпис изнад учионице, онда у нас, онда, онако замишњено каже: „Мислио сам да сам ушао у један озбиљан разред, али изгледа да сам залутао у зоолошки врт”. Окренуо се, отишао и вратио се. Театрално од првог тренутка! Мени је тај час био отрежњење, сасвим другачије од дотадашњих утисака о њему. Испричао нам је шта ћемо учити, таквим речником да смо се озбиљно замислили шта нас очекује – сећа се Бранко Ћаловић. Ти његови другачији доживљаји у породици и учионици били су само искуство више. Привилегија професорског детета – не. Правила су била јасна.
– Нико ме није доживљавао као неког ко је „помазан“, пошто сам био вођа другог „клана“, предводник бунтовног духа, председник одељенске заједнице, заговорник емисије „Пет минута петком“. И та емисија је повремено „искакала“ из устаљених оквира. Зато што сам био такав, нико ме није доживљавао као професорско дете. Чак је и „моја екипа“ имала поштовање према њему, које није изграђено због мене, него његовог ауторитета. Можда сам субјективан, али његов однос према ученицима, сценско-драмски комади, рецитовање, способност да извуче из ученика оно што ни они нису знали да поседују и да надграде књижевна достигнућа – био је далеко изнад просека – искрен је Бранко. И он је потврдио речи професора Димитријевића да се његов отац озбиљно и студиозно припремао за сваки. Баш сваки! Ништа није препуштао случају и покушајима импровизације. Ти тренуци су припадали само и то су добро знали његови најближи.
А, бунтовнички дух. И то је Бранко највише наследио од оца, само је исказан у друго време и околностима.
У ПРАВИ ЧАС
Вероватно и то старијег Ћаловића није задржало на Војној академији у Љубљани. Врло брзо је схватио да то није за њега, остао је ту нешто дуже само да би одслужио војни рок.
– Одувек је желео да студира књижевност, али пошто је рано остао без оца, живео са браћом и мајком, није имао услова за студије. Зато је Војна академија била његов првобитни избор. Није се ту дуго задржао. Успео је да упише књижевност и да је то био прави избор, потврђује и његова одбрана дипломског рада. Послао ми је тада телеграм у коме је написао да је одушевио професоре. И они су били очарани његовим доживљајем о онога о чему је говорио на одбрани дипломског рада – сећа се Ружица Ћаловић, професорова супруга.
И то његово усправно и отмено држање није стечено у Војној академији. Било је урођено, вероватно и много тога предодређено. После завршених студија, добио је посао у једној школи у Босни, али…
– Спремио се, отишао на станицу и тада сазнао да ће аутобус каснити два сата. Вратио се са кофером у руци у Кнез Милошеву улицу у којој је становао његов брат. И баш тада, док су седели у дворишту, стиже телеграм да је примљен у Гиманзију у Лазаревац. Предавао је ту до 1968. године, када се вратио у Чачак – каже Ружица.
„УЧИТЕЉСКО ЧУДО“
Предавао је у чачанској Гимназији до 2002, када је пензионисан. Остале су приче и незаборавни тренуци његових предавања, као посебни доживљаји и безгранично путовање духа.
– Професор Ћаловић је био право мало учитељско чудо, како би то рекао Васко Попа у „Непочин пољу“, мислећи притом, барем једним својим значењским досегом, на оног другог, преко пута нас, ма ко он био. Његово баснословно познавање хиљаде стихова напамет и бајколико ходање кроз неомеђене пределе књижевности (први је, када скоро нико није чуо, а камоли говорио о њима, помиња Калидаса и Вергилија, потом Светог Саву, манастире и наслеђе предака, и то у оквирима партијске монократије која је све то пренебегавала и ниподаштавала, иако је као млад лично пострадао од те исте идеологије), његова језичка довитљивост којој је предочавао читав један простор мишљења, а заједно са њим у исти мах и осмишљавања света, строгост када је основно незнање у питању, његово господско шетање кроз ходнике и учионице Гимназије, осећање да је „недодирљиви“ владар места одакле шири мирис истинитог образовања са којег може ма ком ученику да прозбори Миљковићев, али исто тако и свој , стих-мисао: „Птицо, довешћу те до речи“, били су недостижни узор многим нараштајима. И дан-данас, после толико година, његови часови имају укус раскошне носталгије – утисак је Слободана Николића.
Професорови пензионерски дани били су посвећени родним Зеокама, књизи увек, а посебно унуцима, Селени, Симони и Стефану.
З. Ј.
