Ученицима је увек био њихов Ћендо. Остало је тако и сада. Од почетка је између њих настајало спонтано пријатељство, иако се знао сваки ред. Сећа се наставник већине, ако не по именима и презименима, остали су њихови ликови. Често се дешавало да је предавао и родитељима и деци. И не само он, успели су обоје да створе ту непосредну блискост која се провлачила међу многим генерацијама.
Врло вероватно, јединствен случај у просвети. Предавао је наставник Ћендо 41 годину у истој школи. Почео је и остао до пензионисања у Основној школи ”Др Драгиша Мишовић”, као наставник техничког образовања. За разлику од супруга, наставница Зора је имала другачији професионални пут. Предавала је биологију у школама у Горњој Горевници, Атеници, ”Филипу”, ”Драгиши” и најдуже у ”Ратку”. Али, није их само просвета спојила. Знали су се одувек, пошто су обоје из Губереваца, завршили су и Вишу педагошку школу у Крагујевцу.
– Каже народ да се само добри људи жене из свог села – шали се се наставник Ћендо. Ипак, живот је показао да није испала шала. Недавно су прославили 50 година брака…
САОБРАЋАЈНИ ПОЛИГОН
Шта пре поменути и о наставнику Ћенду? Саобраћајне секције, успеси на такмичењима, клуб младих техничара, како је ”чувао” ученике да не понављају разред. Можда награде? Њих је почео да скупља већ у Учитељској школи, као најбољи ђак. По сопственим, али и жељи родитеља, он и његова сестра Мила определили су се за просвету. И током школовања завредео је другу врсту награда. Свирао је контрабас и тако зарађивао за себе и сестру. Касније, музика је остала само повремено задовољство за најближе и пријатеље. Свира и хармонику.
Када је почео да ради у школи, брзо су се истакла, вероватно и урођена, просветна умећа. Његови ученици и он постали су препознатљиви на такмичењима ”Шта занаш о саобраћају”, не само у Чачку. Вероватно је довољно само подсетити на успехе његовог ђака Милана Матовића, својевремено вицешампиона на савезном такмичењу у Марибору.
– Можда се чини другачије, али био сам прилично строг и захтеван. Упоран рад, једино тако смо могли све да постигнемо. Ми, наставници ОТО-а смо увек имали доста активности. Водили смо разгласну станицу, бродомоделарство, клуб младих техничара. Наш ђак Драган Маринковић је својевремено освојио прво место за макету брода… Мој драги колега Милош Циврић и ја водили смо саобраћајну секцију, клуб техничара, опремили смо и радионицу, коју и данас користе у школи – каже наставник Ћендо.
Њима заслуге и за саобраћајни полигон, који се и данас налази у дворишту школе ”Др Драгиша Мишовић”. Био је то и јединствени поклон Савета за безбедност саобраћаја, у коме је наставник Ћендо и те како био активан, општинском и републичком. Осим опреме за полигон, стигло је тада и десет компјутера за школу.
– Нисам дозвољавао да ученици дођу до петог разреда и не знају да возе бицикл. Ако има таквих, идемо сви у двориште и вежбамо – основе су које су доводиле до каснијих успеха и заслужених награда. Било је ордена за рад, некада високо признање ”Борис Кидрич”, а засигурно најдраже када су својевремено он и Вера Дабовић, наставница Основне школе ”Филип Филиповић” проглашени просветарима године.
Има их још увек. Као његовој Зори и осталим просветним радницима, најдраже је када им се данас ученици јаве. Посебно, зато што је прошло много времена. Више од десет година су обоје у пензији.
– Невероватно је, али пре се јаве они које сам спасао да не понављају, или их извукао из неких других проблема, него одликаши. Скоро ми је пришао један ученик и питао ме да ли га познајем. Одмах сам се сетио презимена. То, фамозно понављање разреда. Нисам дозвољавао, ”извлачио” сам их колико год сам могао, нека науче било шта и наставе даље. Једном ми је и на пијаци пришла жена, чијем сам сину помогао. Била је несташица и хтела је пошто-пото да ми поклони кафу. Упорно сам се опирао, а како ни она није одустајала, на крају ми је рекла: ”Што Ћендо нећеш да узмеш? Ако сам Циганка, нисам Драгачевка!” Изузетна опаска коју памтим и дан-данас, али сам одолео да узмем кафу. Било је много анегдота, посебно зато што сам врло често предавао двема генерацијама у породици. Дођу деца и на првим часовима ми обавезно кажу да сам предавао њиховим мамама или татама. Онда их питам: ”Да нису ваше бабе и деде били моји ђаци”… – сећа се наставник Мијалко Ћендић.
Колико год да је био близак са децом, знало се ко је наставник. Показао је и на примерима својих ћерки Слађане и Невене. Обема је предавао, а одговарале су тако што су им други ђаци постављали питања. Применио је и он методу, као и многи други наставници који су били у таквим ситуацијама, насумице отвори књигу, па која им лекција западне. Није им помагао ни код куће да направе рад за школу. За то је била задужена мама…
ОПРАВДАНО ПОВЕРЕЊЕ
Колико пута се и у искуствима наставнице Зоре показало да се поштовање поштовањем враћа. Ни код ње није била изражена строгост, више благост, али са покрићем. Корак по корак, преносила им је знање и вештине из прве помоћи, екологије, много тога што биологија пружа.
– Гледала сам да никада не дам детету негативну оцену. Из биологије увек могу да нађу нешто што им је занимљиво да науче. Знала су деца многоструко да врате све што им пружите. То су велики људи. Нарочито, ако им укажете поверење, многоструко ће вратити. Сећам се једног ученика, била сам му разредна, коме је пред писмени из хемије пало на памет да убаци новчић у браву, пошто су кабинети закључавани. Када сам касније разговарала са свима, нико није хтео да каже ко је то урадио. Али, претпоставила сам ко би то могао да буде. Разговарали смо насамо и признао је, чак и да му је та идеја спонтано дошла, када је завукао руку у џеп. Ипак, није успео да ”купи” време, врата су брзо откључана и имали су писмену вежбу. У сваком случају, рекла сам му да га нећу одати, али да он постане бољи. Заиста је тако било, потпуно је оправдао моје поверење. Поправио је и оцене… – тек је једно од искустава наставнице Зоре.
Водила је и она секције из биологије, спремала ђаке за такмичење из прве помоћи на којима су освајали запажена места. Било је још корисних ваннаставних активности.
– Поново бих била просветни радник! Без размишљања. Велика је одговорност, али од деце је непроцењива добит – уврена је и она.
Помиње и она колико су им и ученици значили и у најтежим животним околностима. Посебно, када су она и наставник Ћендо изгубили дете. Тада им је и рад у школи помогао да наставе даље. Неизоставно, и њихове ћерке. Старија Слађана је наставила породичну традицију, ради као професор разредне наставе у ”Драгиши Мишовић”. Она и Горан имају Николину и Милоша. Млађа Невена са супругом Данијелом и синовима Вуком и Лавом живи у Београду. Данас су најмлађи главна преокупација пензионисаним наставницима. Нађу времена и за родне Губеревце, за све мале и ”велике” ситнице које живот значе. Пошто је и просвета била саставни део, трагови у ђачким успоменама и најлепше: ”Наставниче, наставнице, да ли ме се сећате?”
Фото: Албум породице Ћендић
