Унесков Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа на свом 17. заседању, одржаном у Рабату (Мароко), донео је одлуку о упису елемента „Друштвене праксе и знања у вези с припремом и употребом традиционалног пића од шљиве – шљивовице“ на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Овом одлуком на Унескову листу уписан је део „живог наслеђа“ Србије који обједињује низ знања и вештина потребних за припрему шљивовице у домаћинствима, њену примену у свакодневној и обичајној пракси, а обухвата и узгој специфичних сорти шљиве, културу исхране, као и традиционалне занате повезане с израдом употребних предмета који чине саставни део ове праксе.
Комплетан номинацијски досије за упис овог елемента је припремио Центар за нематеријално културно наслеђе Србије при Етнографском музеју у Београду на основу одлуке Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Србије и Министарства културе Републике Србије. Предлагачи елемента су Етнографски музеј у Београду и Народни музеј Чачак, а у изради номинације учествовали су носиоци наслеђа, појединци и породице, локалне заједнице, институције културе и образовне институције, невладине организације, удружења и други учесници који својим деловањем доприносе очувању и преношењу знања и вештина потребних за припрему и употребу шљивовице данас.
Познати чачански произвођач ракије Станимир Минић из Доње Трепче истиче да се у Србији пече најбоља шљивова ракија која одувек има своје велике љубитеље широм света, а то је најбоља потврда њеног квалитета. Ипак, како оцењује, без обзира што је то тако од давнина, данас на светском тржишту владају нова правила, па је управо због тога и те како важно што се наше традиционално пиће нашло на Унесковој Репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства.
– Србија је одувек била препознатљива по својим шљивицима и шљивовој ракији. Нигде у свету се не производи тако квалитетна шљивовица. Срби су одувек предњачили у томе, јер се умеће печења ракије преносило са колена на колено, а одувек смо имали и најбоље сорте шљиве за ту намену. Обрадовао сам се овој вести, јер је наша српска „мученица“ и у овом савременом светском поретку заузела место које јој заслужено припада, мада смо ми одувек поседовали свест, а то су потврдиле и наука и струка, да нашој шљивовици у свету премца нема. Осим тога, доста су се други китили нашим умећем, па су наше традиционалне производе у свету представљали као своје и од тога имали велике користи – рекао је за „Чачански глас“ Станимир Минић, који се, годинама уназад, својим учешћем на најпрестижнијим сајамским смотрама најбољих српских ракија, а многе су биле и са међународним учешћем, бори да наше национално пиће заузме место које му припада.
Минићи се традиционално баве производњом ракије. Ово драгоцено умеће се преносило са колена на колено, а Станимир је успео да своју велику љубав према производњи ракије преточи у мали породични бизнис и отвори „Минићеву кућу ракије“, чије полице данас красе бројне медаље и признања освојене на најпрестижнијим смотрама ракија. У послу му највише помаже унука Јована, иначе туризмолог по струци, која је задужена за промоцију „Минићеве куће ракије“ и која је наследила дар од својих предака да увек препознаје праве вредности и чува породичну традицију.
На Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства Србија је до сада уписала породичну славу, традиционалну народну игру коло, певање уз гусле и злакуско лончарство.
В. С.
