Društvo

СЕДМОРИЦА НЕРАЗДВОЈНИХ ШКОЛСКИХ ДРУГОВА

Они су Реља Дабић (Рецо-Ланче), надимак му је дао тренер Фудбалског клуба ”Слобода”, због начина на који се кретао по терену, Предраг Кулашевић (Гагило), Александар Јелић (Ацо-Чиле), Ђорђе Ранђић (Ранђо), Милољуб Петковић (Мишко), Миломир Милуновић (Миле-Лиме), мр Миливоје Брковић (Брко-Бркец). Некадашњи ученици Економске школе који су остали заједно и у пензионерским данима. Редовно се састају последњих 20 година. Једном месечно, углавном четвртком или петком, у ресторану ”Калимеро”. Без изузетка, ако су гужве, унапред резервишу места. До 2018. године, када је преминуо, са њима се редовно састајао и Петар Властелица (Перо).

Они се не сећају школских дана тек повремено, углавном у тренуцима нежељене самоће. Редовно се окупљају и са осталим школским друговима на годишњицама матуре. Решили су да се, после четири деценије од тог великог догађаја, састају сваке године.

– Срели смо се први пут давне 1957. на полагању пријемног испита за упис у Економску школу. Било нас је на почетку школовања четири одељења, а на матури су остала три. Нису додељиване Вукове дипломе, тако се нисмо борили за одличан успех, већ да завршимо разред. И због родитеља смо морали да будемо добри и скромни момци – кажу седморица нераздвојних школских другова.

На прославама матуре састају се у Техничкој школи, у којој је раније била Економска. И тада, као и интимнијем друштву, неиyбежна су сећања на школске дане и ђачке довитљивости.

Миле Милуновић, Ђоко Ранђић, Ацо Јелић, Мишко Петковић, Миливоје Брко, Гагило Кулашевић и Реља Дабић. Ацо и Реља су делили школску клупу од учитељице до велике матуре.

– Имали смо посебно задовољство да нам предаје књижевност и буде разредни старешина професор Драги Поповић, врхунски педагог, широког образовања. Безмало смо, на његовим предавањима гутали сваку реч. Никада није морао да нам каже: ”Тишина!” Проницао је у душу свих нас. Једном је на родитељском састанку рекао ”виђенијим” родитељима, чији је син имао три слабе оцене, да поведу рачуна, ”овај ваш ће да понавља!” Уследило је и питање професору зашто тако нешто не каже за ученика који има, чак шест слабих оцена. ”Не брините ви о њему, он ће на крају школске године бити врло добар”, одговорио је професор. Тај ђак са шест слабих оцена био је наш Перо Властелица и заиста их поправљао пред крај школске године – сећају се његови школски другови.

Требало је добро се помучити и на дипломском испиту, али је вредело. Један од тих радова оцењен је као најбољи и аутор је добио награду од Удружења књиговођа Србије.

Седморица величанствених су се после средње школе запослила, поједини радили и студирали. Међу њима су економски техничари, економисти, дипломирани економисти и један магистар економских наука. Без обзира на струку, у пријатељству никада није било калкулација. Постало је важан део њихових живота.

Тројица њихових другова су још од основне школе заљубљеници у фудбал. Реља Дабић је играо у ”Слободи”, Гагило Кулашевић у ”Борцу” и то, када је био проглашен најуспешнијим тимом свих времена. Ацо је најоданији и најватренији навијач ”Борца”, због чега је добио и званично признање. 

– Осећања усамљености и самоће су све чешћа, поготову у нашим годинама. Ми припадамо једни другима и имамо НАС! Када питамо једни друге: ”Како си”, занима нас одговор. Некада смо делили доручак, домаће задатке, бицикл, а сада осмех, лепу реч, добар виц. Путовање кроз све ове године мењало се како смо се и ми мењали. Више не јуримо за новим изазовима и искуствима. У друштву смо лепих разговора и позитивних мисли. Све је више усамљених људи, јер граде зидове, уместо мостова. Ми преко наших мостова заборављамо на болест, лекове, све потешкоће које године доносе. Прихватили смо изреку глумице Бет Дејвис: ”Старење није за слабиће!” Ако је и било повремених удаљавања, због разних животних околности, превазилазили смо их заједно, преко наших мостова пријатељства. Договорили смо се да наше дружење траје све док нас буде двојица!

Има још корисних савета и порука школских другова који су нераздвојни више од пола века. Осим духовног дружења, а не интересног, спаја их и добро знана чињеница да живот увек може бити непредвидив.

– Знамо да нема бољих тренутака од ових сада и да не морамо да се виђамо само по гробљима! Зато, уживамо у нашим дружењима и стварању успомена за које никада није касно – поручују седморица нераздвојних. Можда не би било претерано ни ”величанствених”. Некако се неминовно наметне асоцијација на тај филм. Величанственост и чине једноставности до којих је тешко досегнути.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.