ПИШЕ: Вероучитељ Ђорђе Чоловић
Васа Пелагић је, засигурно, једна од интересантнијих историјских личности. Веома је мало познато да је био богословски образован и да је једно време био архимандрит.
Васа Пелагић је рођен у месту Горњи Жабар, Босна, 1838. године. Детињство је провео у свом завичају, где је стекао основно образовање. Нижу гимназију и богословију учио је у Београду. По благослову 1866. отвара Српско-православну богословију, која је била и прва српска средња школа у Босни. У њој су се школовали свештеници и учитељи. Пелагић је настојао да његови ученици буду борци за политичку слободу и народна права. Због протеста против поступака турске управе, приликом сукоба између ђака и ноћне страже, осуђен је 1869. у Сарајеву и протеран у Малу Азију. Из прогонства Пелагић се спасао бекством 1871. године и преко Цариграда дошао у Србију. Од тада он постаје социјалистички револуционар и писаном речју и делом започиње борбу против капиталистичког друштва. Од почетка 1872. године Пелагић је у сталном сукобу са режимом у Србији. Наставља се његово прогонство, 1875. учествује у босанском устанку.
Међутим, поред његове антидржавне и бунтовне природе прорадила је и његова антицрквена страст. Неки писци сматрају да је разлог за његово понашање и ставове вишеструко прогонство и ропство. Пелагић је успео да Богословију, у којој је био ректор, искористи за јавно пропагирање својих ставова. Наиме, веома брзо је постао близак идејама социјализма које је пропагирао социјалиста Светозар Марковић.
Овај чудни, мистични, човек у почетку је много значио за цркву, међутим, постао је острашћени богоборац. Познат је Васин цитат из 1869. године када је основао и жртвовао се за Богословију: „Готов сам да се жртвујем за богословију и народну ствар, дичим се тиме, само да ми је видети драгу богословију како напредује.“ Само неколико година касније о Пелагићу пише Милица Стојадиновић – Српкиња: „Каже се: ми рушимо све постојеће, ми нећемо цркву, нећемо владу, нећемо чиновнике, ми ово рушимо и хоћемо ново на тим развалинама да створимо. Видимо да се Васа потпуно променио и преузео најрадикалнији начин поимања социјализма.“ Да цела ствар буде још мрачнија он је користио богословију и честа суђења на која је извођен као говорнице са којих је проповедао свој антитеизам и богоборство. Већ крајем 1872. године Васа Пелагић улази у велики спор са црквеним и државним властима у Београду. У то време је већ имао архимандритски чин који му је олакшавао и потврђивао лажни ауторитет међу Србима којима је проповедао своје размишљање. Иако га је више пута опомињао и претио му судом, опомене митрополита Михаила Јовановића остале су обичне претње на које се Васа није обазирао.
Што би га црква више опомињала то би он више исту нападао. Веома оштро је нападао свештенство којем је, по његовом мишљењу, следовала само милостиња јер ништа друго не заслужује. Напао је и монаштво позивајући народ на гушење и затварање манастира и одузимање манастирских имања и добара. На питање шта би било са монаштвом у затвореним манастирима одговорио је ако царство мрака и себичности хоће да се одржава још неко време нека га, лако ћемо реформама уништити и њих на крају.
Бивајући позван на црквени суд отишао је и корак даље. Наравно, није се одазвао на суд, само је прокоментарисао да Духовне судове и архијерејски сабор ваља расформирати и придружити попове државним судовима. Временом ће попови учествовати у свим државним споровима, време ће их полагано убијати и на тај начин ће, једног дана, и последњи црквени судија умрети и то ће бити крај Духовном судству.
Пелагић је успешно руководио богословијом која је 1867. године имала 30 ђака. Из његове богословије изашао је приличан број будућих свештеника и учитеља. Обично су је, до њеног затварања 1875. године, похађали национално освећенији момци и мушкарци. Оно што они тада нису претпостављали јесте то да се крајње штетни црквеноборачки социјализам јављао управо у њиховим генерацијама. Иако је богословија затворена 1875. године, Васин штетни траг је остао на многим генерацијама које је богословија отшколовала. У доба ректорисања Богословијом Васа је много путовао Русијом где је све више преузимао руски начин размишљања који је био антимонархистички и антицрквени. Можда и ту треба тражити корен његовог рођења као црквеноборца.
Схвативши да је поред гнева цркве на себе навукао и гнев државе и побожних људи, побегао је у Грац 1873. године. Одатле је наставио своју јавну делатност и постепено се приближио политичком опредељењу познатом као утопијски социјализам. Исте године Васа је скинуо мантију и ознаке архимандритског чина, спаковао их и послао у Београд митрополиту Михаилу. Наравно, црква се оградила од Васе али је његов штетан утицај остао.
У време митрополита Теодосија Мраовића, Архијерејски сабор је у октобру 1883. године донео одлуку у којој се осуђују сви свештеници који су се уплитали у послове политичких партија и политике уопште. Сабор је овде посебно нагласио да се ради о оним свештеницима који су подржавали и јавно иступали у корист Светозара Марковића који се залагао против утицаја цркве у друштву и држави.
