ИНТЕРВЈУ СА ПИСЦЕМ ДЕЈАНОМ СТОЈИЉКОВИЋЕМ
У четвртак 17. новембра у 20.00 часова на великој сцени Дома културе Чачак у продукцији Градског позоришта Чачак биће изведена монодрама „Ветар и заставеˮ о народном хероју Танаску Рајићу, кога је дочарао глумац Никола Шурбановић, а за коју је текст написао један од најчитанијих српских писаца Дејан Стојиљковић.
Тим поводом, поразговарали смо са писцем Дејаном Стојиљковићем, аутором романа „Константиново раскршћеˮ, који је ушао у најужи избор за НИН-ову награду и добио награде „Милош Црњанскиˮ и „Светосавски печатˮ, као и романа „Дуге ноћи и црне заставеˮ, „Знамење анђелаˮ, „Каинов ожиљакˮ, „Олујни бедемˮ и „Дукат за лађараˮ и прозних збирки „Лева страна друмаˮ, „Low Lifeˮ, „Кишни псиˮ и „Неонски блузˮ, за коју је добио Андрићеву награду 2020. године. Осим тога, аутор је драмских текстова, стрип-сценарија, један је од аутора илустроване трилогије о Немањићима и један од сценариста телевизијске серије „Сенке над Балканомˮ. Осим о монодрами „Ветар и заставеˮ и свему што очекује чачанску публику која ће доћи да је погледа, говорио нам је и о свом књижевном стваралаштву и новом значајном роману који је у припреми.
Били сте део недавно одржаног Београдског сајма књига који је реализован након две године паузе због пандемије корона вируса. Какве утиске носите и како је изгледао поновни сусрет и контакт са читаоцима?
‒ Сајам нам је свима недостајао и драго ми је што се опет показало да је Србија у самом врху у Европи када је читање књига у питању. Мало је сајмова који имају толику посећеност и то показује невероватну виталност издавача и читалаца. Гледате у све те људе који промичу са нарамцима књига и схватате да је овде страст према читању нека врста феномена. Потписивао сам књиге на „Лагуниномˮ штанду, прво соло, а онда са колегом Владимиром Кецмановићем и приметио сам да имам нову генерацију читалаца, а да су ту и они стари који ме верно прате. За књигу је битно да живи, да се тражи и чита, да је доступна и после доста година, а то је тешко без читалаца и манифестација каква је Сајам.
Када упоредите свој књижевни рад са радом на филму, серији или позоришној представи, шта је оно у чему се највише осећате својим и слободним и због чега?
‒ У једном ранијем интервјуу сам рекао да сам постао писац да бих био слободан. Ту слободу највише пружа књижевни рад, у мом случају – проза, јер сам ту „свој на свомеˮ и ја одлучујем како ће изгледати финална верзија дела. На филму, телевизији или у позоришту рад је тимски, ту су редитељи, монтажери, сценографи, глумци… Све оно што ви у прози сами креирате и измаштате, они интерпретирају на свој начин – некад више, а некад мање успешно. Дешавало се да сам некад одушевљен интерпретацијом свог писања, дешавало се и да сам био разочаран. Додуше, морам да будем фер и да признам да сам имао доста среће, у позоришту ме је режирао Југ Радивојевић, на филму и у серијама Драган Бјелогрлић, ликове које сам писао тумачили су Жарко Лаушевић, Тика Станић, Петар Божовић, Весна Тривалић, Андрија Кузмановић, Небојша Дугалић, Никола Ђуричко, Горан Богдан, Ненад Јездић… Стварно је велика привилегија да сарађујеш са тако великим уметницима.
У оквиру манифестације Видовдански дани Љубића 28. јуна у продукцији Градског позоришта Чачак премијерно је изведена монодрама „Ветар и заставеˮ о Танаску Рајићу за коју сте писали текст. У четвртак 17. новембра у 20.00 часова на великој сцени Дома културе Чачак поново ћемо имати прилику да погледамо ову монодраму.
Шта ће гледаоци имати прилике да сазнају о овом националном јунаку и из које перспективе сте приступили осветљавању његове личности и улоге у српској историји?
‒ Гледаоци ће бити пренесени у другу епоху, у време револуције и хероја већих од живота. Танаско Рајић један је од таквих јунака и има доста сличности са својим саборцем чији лик се налази на грбу мог родног града Ниша. Баш као што Стеван Синђелић није хтео да остави своје Ресавце у шанчевима на Чегру, тако ни Танаско није хтео да се остави својих топова и та решеност обојице имала је као епилог легендарну смрт. Али ту се увек намеће питање – шта се десило пре тога? Какав животни пут је довео Танаска до Љубића? Ко је он стварно био, не само као јунак и Вождов стегоноша, него и као човек? У писању сам се трудио да дам одговор на то питање, а да истовремено не окрњим легенду и кључ за то сам нашао у модерној интерпретацији која у себи меша поп-културу и историју. Танаска сам хтео да прикажем кроз један данас врло популаран концепт који се зове „origin storyˮ па ова моја приповест доста дугује начину на који се то ради у Марвеловим филмовима и стриповима. Самим тим – Танаско Рајић јесте наш, аутентични суперхерој и има у себи све те суперхеројске врлине. Зато је и избор Николе Шурбановића за тумача главне улоге био одличан, јер он својом појавом и талентом оваплоћује истовремено тај легендарни и суперхеројски наратив. Он делује убедљиво и када говори о томе како воли своју жену и када препричава како је учествовао у биткама.
Које су предности, а који недостаци жанра који сте одабрали, а то је монодрама? Постоји ли цитат који бисте издвојили као кључни и као онај који ће засигурно остати упамћен од стране публике након одгледане представе?
‒ Предност монодраме јесте у тој једноставности, имате јунака и његову причу, али то је истовремено и велика одговорност за тог једног глумца који све „носи на својим леђимаˮ и од чије интерпретације све зависи. Ако му не дате добар текст, стављате га у веома неповољну ситуацију.
Када бих издвојио неки цитат, можда би то био онај на самом крају монодраме:
„Мир је танак и слабашан, попут тек проходалог детета, једино је рат вечит. Само у њему постојимо. Као у зеници ока. Као у срцу олује. И док то срце куца у мени… Док ми је очињег вида… Ја ћу да трајем. И пркосим.ˮ
Мислим да тако Танаско дефинише себе, своју жртву и смисао борбе за слободу.
За крај, да ли радите на неком новом пројекту који ће у наредном периоду „угледати светлост данаˮ и можете ли нам рећи нешто о томе?
‒ Управо сам завршио роман о убиству Бранка Миљковића чији је наслов „Звезда над празниномˮ. Књигу ће почетком следеће године објавити мој издавач „Лагунаˮ из Београда. То је прича на којој сам радио годинама и мој најамбициознији урадак у који сам се максимално уложио. Било је врло тешко све то прво истражити, затим конципирати и написати како треба, али задовољан сам резултатом. Срећом, постоји веза између Бранка и мене у смислу да сам и ја, као и он, рођени Нишлија и Заплањац пореклом и то ми је помогло да разумем његову врло комплексну личност. Мислим да је овај роман моја најбоља књига до сада.
Српска историја и култура богате су бројним значајним личностима које су их обележиле својим делима и постигнућима, али ако нема хитрог пера и мудре главе који ће их отргнути од заборава и осветлити њихове заслуге, остаје само празнина и тама. Хвала Дејану Стојиљковићу и другим ауторима који отимају од сопственог живота како би говорили о значају знаменитих људи, а нама остављају лакши део посла – да се удобно сместимо и гледамо, слушамо или читамо о својој прошлости и народним херојима, учећи тако и о садашњости и о себи самима.
Марија Миљуш