Књига о Љубомиру Љуби Сарачевићу
Заборављени хуманиста, патриота и задужбинар
Име Љубомира Љуба Сарачевића је и данас непознаница широј српској јавности. Један од највећих српских добротвора прве половине двадесетог века је и даље скрајнут на историјској сцени Србије.
Хапшен од стране Гестапо-а, заточеник логора на Бањици, лишен сопственог иметка, па опет, неправедно осуђен по завршетку Другог светског рата од стране представника нове власти, а затим, поново ангажован као врстан познавалац пословних кретања у земљи и иностранству, по препоруци Сретена Жујовића и коначно рехабилитован 2007. године. То је укратко животопис Љубомира Љуба Сарачевића.
Аутор књиге “Заборављени родољуби” Љубомир Љуба Сарачевић Драгослава Стефановић Копривица политиколог, новинар, писац и члан Удружења књижевника Србије је питко и аргументовано покушала да од заборава отргне човека који је све дао за српство и Србе, а заузврат није тражио ништа! Представљање књиге је одржано крајем септембра ове године, у црквеној трпезарији, у оквиру порте цркве Светог Николаја Мирликијског, Сарачевићеве задужбине.
Поред аутора, представљању књиге, присуствовали су чланови породице Сарачевић. Драган Сарачевић, прота ставрофор-свештеник из Сиднеја (унук најстаријег му брата Драгомира) и праунук Милојко Сарачевић (праунук брата му Тихомира), организатор прославе осамдесетогодишњице од подизања цркве у Шилопају, која је одржана у септембру 2019. године. Такође су присуствовали свештеник цркве у Шилопају прота Томислав Ђокић и свештеник цркве Свете тројице у Горњем Милановцу прота Чедомир Дамљановић и Драган Марјановић, у име покровитеља књиге (штампане у „Графопринту“) УГ “Шилопајска панорама”.
Рођен у честитој породици Сарачевић, у Шилопају, код Горњег Милановца, од оца Михаила и мајке Василије (рођена Чалуковић) 14. октобра 1879. У породици Сарачевић је било свега колико треба, а родитељске љубави и бриге највише, те Сарачевићи израстоше у добре и честите људе. Имали су пет синова и кћер необичног, старог имена Сибинку. Основну школу завршава у Љутовници, шегртује у Горњем Милановцу код Божа Марковића и Војислава Коштунице, деде некадашњег председника Савезне Републике Југославије и Демократске странке Србије др Војислава Коштунице. У Крагујевац, у галантерско-мануфактурну радњу, Београђанина Милоша Николића, прелази 1900. године, а 1907. отвара сопствену радњу “Божовић и Сарачевић”, која ради до 1910. Нажалост, те године се разбољева и одлази на лечење у Беч. Ратује Сарачевић за своје отечество од 1912. до 1918. Са својом браћом се бори на Солунском фронту. Нажалост, 1916. године гине му најмлађи брат Сретен. Пуних шест година Љубомир Сарачевић је провео на фронту. Настањује се у Београду 1921. године, где у почетку бива без посла. Први велики новац зарађује од продаје ћумура и новац улаже у зидање вишеспратнице у Ресавској улици, у близини цркве Светог Марка. На тај посао га је упутио његов близак пријатељ правник, министар и политичар Милорад Драшковић, рођен у селу Полом, код Горњег Милановца. Пре стицања већег капитала купује хотел “Петроград” у Београду. Данас се негдашњи хотел “Петроград” зове “Београд сити”! Заступа и познату чехословачку фабрику “Шкода-Верке” из Пилзена. Фабрика је била главни снадбевач оружаним материјалом Краљевине Југославије 1925. године. Венчава се Маром Богдановић (рођена Радаков). Из тог брака рођене су две кћерке, Јелена, професор енглеског језика и Милица, архитекта. Мара Сарачевић је из првог брака имала два сина Мирка и Бранислава. Љуба мисли, ради, ствара и гради!
Својевремено је био и председник “Извозне банке” у Београду, из које настаје ЈИК банка. Бројне су некретнине у Београду, Србији и Црној Гори. међу њима су и хотел “Авала” у Будви, пољопривредно добро “Беље”, у Белом Манастиру, у Славонији, као и бројне куће и плацеви у Београду. Као и две породичне куће у Београду. Анонимни је донатор болнице на Карабурми, која је данас позната као “Војна болница “, ”Дома за ратну сирочад“ на Авали, потоњег студентског одмаралиште на Авали. Није заборавио ни родну Шумадију. Отвара “Хранилиште за ратну сирочад“ у Чачку и Горњем Милановцу (садашњи парохијски дом).
Круна његовог животног и пословног успеха је црква Светог Николаја Мирликијског у родном му Шилопају. Црква је грађена у периоду од 1936. до 1939. Епископ жички Николај Велимировић, заједно са епископом далматинским Иринејом (Ђорђевић) и епископом браничевским Бењамином освештавају цркву 21. 7. 1939. Од тадашњих представника власти су били присутни министар вера Воја Јањић и министар правде Владица Милосављевић.
Мој деда по оцу, дугогодишњи зналац и пријатељ породице Сарачевић, Радомир М. Лазовић опростио се од Љубе далеке 1954. године у малој гарсоњери у Париској улици, бр. 13 у Београду. Памтио га је као виспреног човека, упркос његовој тешкој болести (боловао је од гангрене). Љуба је преминуо 14. 9. 1960. у Београду, а супруга Мара 14. 2. 1966, такође у Београду. Није им било допуштено да се сахране у својој задужбини. Задужбина је надживела свог ктитора и његове кћери… И као што рече прота Томислав Ђокић: ”Од свега што Љуба Сарачевић сагради, остаде ова прелепа црква Светог Николаја Мирликијског као његово животно дело”.
Анкица Д. Лазовић
Фотографије: Прота Драган Сарачевић
О аутору текста Анкици Д. Лазовић: Студирала турски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, на одсеку за оријенталистику. По својој баби по оцу Мирослави Томић Лазовић води порекло од Милутина Коруге из Бањана (Црна Гора ) у Ручићима, код Горњег Милановца. Милутин је имао синове Тому, Милисава, Риста. Укупно седам синова. Милисав је учествовао у Другом српском устанку у Такову 1815. и од књаза Милоша Обреновића добија титулу војводе, која није наследна. Милисављев брат Тома је учио за свештеника, али то није постао, већ његов син Теодор. Теодор и његови синови из поштовања према претку Томи мењају старо презиме Коруге – Корушчић у ново презиме Томић. Интересовање аутора за црквену историју очигледно сеже од предака Корушчића – Томића.
