АНАЛИЗА ОБРАЗОВНИХ ПОСТИГНУЋА У НОВОЈ ШКОЛСКОЈ ГОДИНИ
Измене које је у систем школства унела пандемија још 17. марта 2020. године свој одраз имају код ученика у степену усвојености знања, а код учитеља и наставника измене су биле видне у знатно већем обиму посла, припремању и прилагођавању наставних садржаја и у усавршавању дигиталних компетенција. Трагање за постављањем најповољнијих услова огледало се у непрестаној комуникацији Министарства са школским управама, а даље, хронолошки, сходно претходном, и у организацији рада унутар сваке институције која се бави образовањем. Према броју заражених уследили су и комбиновани модели наставе, те се, поред онлајн режима, она одвијала и непосредно.
Након две године оваквих модела наставе, ученицима који су се образовали у таквим условима, овако уређена настава оставила је и својеврсне последице. Наведено се огледа у пресеку који после три месеца следи по почетку шкосле 2022/ 2023. године. Први класификациони период подразумева успех који су ученици основних и средњих школа постигли од септембра до почетка новембра ове године.
Релевантну слику о стању у настави даје статистика о порасту ученика који похађају часове у оквиру приватних школа или приватне часове код професора плаћајући часове да им се додатно објасни. Ученици којима су закључене оцене у претходној школској години тако што су уз консултацију уџбеника, помоћ родитеља, браће, сестара или пријатеља одговарали или радили контролне задатке, у новој школској години треба да на такво знање наставе нит усвајања новог градива, знања. Како? Да ли је знање које је тако усвојено добра подлога? Какви су резулати иницијалних тестова (провера о степену усвојености знања градива из претходне школске године)? На разложно постављена питања одговори посредством слике стварности често се могу добити веома једноставно – посматрајте дечија интересовања након само једне школске године.
Деца су се навикла на таблете и рачунаре, те за играње игрица траже изговоре, под велом учења на тај начин се „вежба и обнавља” градиво. Интересовања деце јесу усмерена и на појачану социјализацију, што је последица режима карантина… Између осталог, несамосталност ученика је честа, а исту је условио ослонац на родитељску помоћ која је немерљиво већа била приликом Ковид режима. Насупрот наведеном отвара се проблем у којем запослени родитељ не може да испрати све што би дете требало да одговори кроз школски задатак, домаћи итд.
На међи наставника који предаје и оцењује, знања које је неопходно усвојити и применити, техничких средстава и услова у којима је Ковид режим увео у образовни систем, дете може с правом након две године да постави питање: ЧИЈЕ ЈЕ МОЈЕ ЗНАЊЕ? Наизглед конфузне форме, ово питање је поникло из дубоког корена, али из корена којем се ток раста, напредовања ка плоду тендециозно успорава и усмерава не по диктату природе (да усвојено знање врхуни код већине ученика), већ по диктату услова који су и састава као и сам вирус – вештачки!
Ученици су показали шаренолике резултате успеха након два месеца наставе која је, најзад, отпочета у условима у којима се одвијала неометано. Рад који није континуиран своје особености оставио је на навикама које су изграђене код ученика. Недовољне оцене диктира недовољна посвећеност учењу, тешкоће при савладавању градива, садржаји који су нередовним учењем постали преобимни ученику.
С друге стране, а ка истом циљу, постављен је предавач, учитељ или наставник. Оптерећени бележењем и усклађивањем оног што норма захтева, папирологијом коју родитељ и не слути да је само обрис, сегмент или делић што виде и из педагошке свеске, наставник је и пре Ковид режима био растрзан између онога што је захтев који му систем тражи и онога што је најбитније – знање које ученику треба да пренесе. Да ли наставник наиђе на повратну информацију од ученика и сатисфакцију за труд и рад коју види након провере или захтева за примену знања ученика? Колико је тешко наставнику да према свим критеријумима и након пандемијских услова оцени степен усвојености градива ученика? Да ли је наставник или учитељ постигао да усклади рад ученика подељених у две групе? Који је степен оптерећености просветног радника који, уистину, ради исти посао више пута? Неизоставно је питање које сумира све претходно: Каква је синхронизација између предвиђеног, оствареног и наученог (примењеног)?
Одговори на претходна питања делимично су дати увидом у успех ученика који је одраз уложеног труда из перспективе наставника и ученика. Пронаћи пут до решења и до задовољних лица самосталног и вредног детета, безбрижног родитеља и истински спокојних учитеља и професора представља и изазов у изналажењу пута до отклањања вештачких услова који нам је претходно наметнула епидемијска ситуација. Истрајност, труд и жеља су на свим фронтовима главни чиниоци успеха у образовању које родитељ жели да би обезбедио здраву будућност детета, а са друге стране и наставник као највећу награду, плату која је немерљива за оно што ум предавача успева да усади у ум детета, ученика.
Саобразно претходном, детету, родитељу и учитељу/наставнику јесте истински потребно да се непрестано подсећа Доситејеве реченице: „Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш.” Регула за опстанак образованих генерација, тачније заповедна реченица за квалитетан и учинковит режим рада јасно се намеће и родитељу, и ученику, и учитељу, и наставнику: ОБАЗРИВО ДА СЕ КАЛУП НЕ ИСКРИВИ, А ВОСАК НЕ ОХЛАДИ И СВОЈУ ФИЗИОНОМИЈУ УМА, ОНИМ ШТО ГА ЧИНИ ТАКО СВЕТЛИМ, НЕ ОБРАЗУЈЕ ВАН ГРАНИЦА ОБРАЗА, ВАН ГРАНИЦА ОБРАЗОВАЊА!
Милица Матовић
